Атила

Атила (око 406-454) је један од највећих освајача у историји и најчувенији међу варварским вођама у доба сеобе народа. Сасвим је сигурно да је Атила био особа која оставља утисак, што је најбоље описао Едвард Гибон у књизи Историја успона и пада Римског Царства опис гласи: Велике главе, црнокос, беле пути, низак, очију удубљених у лобању, равног носа, са неколико длака на бради, широких рамена, кратког четвртастог тела, нервозних покрета.

Атила као млади Хун

Атила, будући вођа Хуна је по свему судећи рођен око 406. године. Његов отац се звао Мундиуха а, извори га помињу и као Манзака. Страдао је у локалним сукобима са Визиготима. Име његове мајке је непознато. Атилин отац је био угледни хунски номад, који је имао чак и свој приватни посед. Пошто су се хунска племена стално селила од места до места, тако је остало непознато место где је Атилин отац држао своје поседе, као и место где се родио Атила. По сведочанству Амијана Марцелина, будући вођа Хуна је дошао на свет у судару раса, односно у време сукоба народа. Хунска организација је тада била подељена у племенске савезе, а на челу племенског савеза се налазио Велики Кан, слично као и код Авара.

Атилин отац је имао два брата: Ру-у и Октара. Руа је служио у римској легији, а истовремено је био и вођа Хуна (432-440). После смрти свога брата, старао се за Атилу и његовог брата. Као римски ратник био је чак војни командант са годишњом платом од 350 фунти у злату. Карактеристика Хуна је била да су већина њихових способних војника и команданата за плату ступала у редове римске војске и служили Римском Царству. Рим је на тај начин одржавао своје северне границе.

Атила је имао и млађег брата кога извори спомињу под именом Бледес, односно Бледа. За разлику од Атиле, он је био осилан владар који се на све могуће начине покушавао обрачунати са Атилом, не би ли после Руине смрти завладао Хунима.

Од своје ране младости, Атила се, као и већина Хуна учио вештини гађања стрелом, ловом и јахању. Извори говоре да је Атила спавао у коњском седлу по целу ноћ и да је био одличан стрелац, да је носио хунску тунику и стално се кретао са својом скупином. Одмах по рођењу, Атили су уклонили помоћу усијаног гвожђа и последњу маљу са образа, што је обичај и код осталих Хуна који су за живота били без длака на лицу, а умирали су слично евнусима. Не зна се тачно са колико година је Атила отишао да служи у Римској војсци. Пре Атилиног осласка у Рим, цар Валентијан је затражио примирје са Ру-ом и замолио га за војну помоћ у борби против Визигота. У ту сврху са Ру-ом се састао римски намесник Флавије Аеције у неколико наврата. Војску је предводио Атила и његов брат Бледа. Визиготи су потучени, а плен је по договору подељен. Од Визиготског краља Теодориха затражено је као примирје да преда Риму 2.000 фунти у злату, да да 1/3 војника као робове и да преда половину жетве. Овај плен су поделили Римљани и Хуни. Након битке, Аеције се обратио Атили, видећи да се показао као одличан борац и тражио је да дође у Рим да служи као и његов ујак у римској војсци за плату. Атила је обучаван римском начину ратовања, одвођен је на дворске приредбе и упознао је један много савршенији начин живљења од хунског. Пошто је био одличан стрелац и јахач ускоро се уздигао за великог војника. За време служења у Риму није био одликован неким већим одликовањима, остао је само обичан римски легионар.

У Риму је сазнао да је вођа Хуна Руа умро 440. године, па се одмах вратио у Панонију где је било средиште Хунског племена.

Атила као вођа Хуна

Хуни сликани у уљу из 15. века

Атилин старији брат Бледа је већ, као старији, приграбио власт над читавим хунском племенским савезом, али се после повратка Атиле сагласио да владају заједно. Период двовлашћа у Хунској држави био је праћен разним трвљењима и неслогама. Бледа је ковао заверу против свог брата неколико пута, али га је Атила осујетио. Бледа је такође имао већи углед међу Хунима као старији владар.

Атила је ојачао свој положај. Оптужио је Бледу да је отровао Ру-у и решио га се убиством 443. када је постао једини владар Хуна. Ујединио је сва хунска племена и народе од Волге до Германије. Седиште његове државе која се протезала од Данске до Паноније, од Лапоније и Рајне до Каспијског језера па све до Кине било је у угарској низији, недалеко данашњег Токаја. Његову власт признавала су многа племена Германа, Сармата, Славена и Турака. По речима Приска, који је једини видео Атилу и његову престоницу, војска му је бројала око 500.000 ратника. Била је наоружана стрелама, копљима, мачевима и ножевима. По освајању власти Атила је решио да прекине савезништво са Римом, али да у почетку не угрожава територије Западног царства, већ само Источног, тј. Византије.

Атили се за помоћ против Визогота обратио вандалски краљ Гајзерих, шаљући му бројне дарове да би га натерао да зарати против Визиготског краља Теодориха. То је Атилу покренуло да поново обнови непријатељства према Визиготима. Атила шаље своје изасланике цару Валентијану III, у чије је име владала његова мајка Пресидија у намери да их одвуче од савеза са Визигота и да се прикључе Хунима у заједничкој борби. Атила је обећавао да ће чувати мир према западном царству и да ће само ратовати против Теодориха с ким је већ дуго време налази у лошим односима. Теодорих је на време увидео опасност од поновног зближавања Хуна и Римљана, па је писао Атили да се заједно са Визиготима бори против Римљана.

После преузимања трона, Атила је за кратко време успео да потчини велики број околних племена: Скира, Туркилинга, Сармата, Херула, Хазаре, и коначно му је пошло за руком да и Остроготе стави под своју власт. Основао је моћно краљевство Хуна са седиштем у Панонији. Саградио је велелетну престоницу која се налазила недалеко од данашњег града Ђера у Мађарској. Скирски краљ му се покорио и дао му је своју ћерку за жену. Према извештајима Приска са Атилиног двора, Атилина жена се звала Крек и родила му је три сина. Атила је приређивао манифестације на двору, био је обожавалац шамана, а богату трпезу су му украшавале робиње из других племена.

Атилино пустошење градова Источног Царства

Мапа Атилиних освајања

Док је Западно царство било у трпељивом односу са хунским вођом, то није био случај са источним.

Источним царством је тада владао цар Теодосије II, који се суочавао са хунском опасношћу. За време двовлашћа код Хуна било је само изолованих инцидената на граници Теодосијевог царства, да би се за време Атиле сукоби пренели и у унутрашњост царства.

Окупивши огромну армаду, Атила је кренуо да осваја и пустоши поједине градове Источног царства. Први напад је преузео на Емону (Љубљана), 445.,затим на Сирмијум (Сремска Митровица) 447., спаливши град до темеља. Затим је страдао Петовио (Птуј) 449., па Сингидуним (Београд), за чију свху је Атила довукао тешке катапулте које су рушили јака утврђења. Већину становништва је повео са собом као робове. Крећући се даље према југу, напао је Наисус (Ниш), у септембру 450. Град је бранио заповедник римске провинције Илирије (магистер милитум пер Илyрицум) Агинтеја, који је наредио да се целокупно становништво склони из града на удаљени брежуљак, покрај реке Нишаве. Хуни су опседали град, тукли зидине утврђења и касапили византијске војнике. На крају је Агинтеја предао град у Атилине руке, и да би спасао живот положио је све драгоцености и злато које је имао пред хунским освајачем. Хуни су затим продрли до Нишаве и побили већу скупину људи коју су затекли, а на крају спалили град. Једино су успели да преживе становници који су се пред Хунима посакривали у оближњим црквама да би се спасли од куге која је тада харала. Атила је поштедео живот римском намеснику и тражио је да реферишее Теодосију о губитку града. Атила је почео да пустоши и градове дуж Бугарске, приближавајући се Цариграду. У таквим околностима, византиски двор је реаговао тако што је започео преговоре са Атилом о миру, обавезајући се да ће плаћати данак у злату и ропству. У ту сврху више пута је као изасланик византијског цара слан Приск. Он је више пута својим дипломатским акцијама успео да разузда Атилу и да отклони опасност од хунског освајања. Приск је своје изводе сачувао у свом најзначајнијем делу:“ О Атили“, коме је дао нарочити карактер. Међутим, већина његовог дела је сачувана у фрагментима. Прву дипломатску мисију је Приск је преузео одмах након опустошења Сремске Митровице. Путовао је преко Сердике (Софије) до опустошени Наисус, да би затим кренуо дуж северних територија, преко Тисе у Атилину престоницу. Приск је описао Атилијину престоницу као једно мало село у којима је већина кућа изграђена од дрвета, па и сам Атилин двор. У граду су се могли видети огромни дрвени зидови направљени од дасака, затим комплекси за исхрану хунских ратника и на крају, на сред села огромни круг на коме је изграђено постоље за хунског вођу. Приск је разговарао са Атилом у његовој одаји где је упознао и његову жену Скирског порекла. На крају му је предао огромне количине злата и разне драгоцености које је послао цар Теодосије у знак мира. Приск је нарочито описао дворски живот Хуна. Они су волели да певају, да се веселе, а свако вече су приређивали богате вечере на којима је било свега. Нарочито је описиовао Атилину неодољиву жељу за вином и Атилине робиње, које су увек биле поред њега. По речима Приска Хуни су полако превазилази фазу варварског племена и почињали попримати одлике цивилизованог племена. Томе је сигурно допринео и Атилин боравакл у Риму где је упоизнао прави живот народа високе расе. На Атилином двору је боравио и галски лекар Еудоксије, који је после слома Гала прешао на хунску страну. Такође боравио је и један римљанин из Мезије који ће се касније оженити варварком, а Атила ће му лично кумовати

Атилин рат против Римског царства

Када је Атила осигурао своју позицију према Византији, која је куповала мир са Хунима, окренуо се Римском царству. Мисао Атиле да крене са војском на Рим никада га није напуштала. Ипак, он је опрво напао њене провинције. Крајем 450. напао је Галију. То је и време развитка Бургундске краљевине у области Мајнца, са главним градом Вормсом на Рајни. Код Бургунда је тада владао краљ Гунтер који се налазио притиснут између отвореног сукоба његових ћерки и Хуна. Најзначајније сведочанство ових догађаја је био старогермански еп „Песма о Нибелунзима“.

"Гозба Атиле"

Гунтерове ћерке Кримхилда и Брунхилда су се завадиле око блага јунака из племена Нибелунга Зигфрида. Да би придобила цело богатство, Кримхилда се удаје за Ецела, тј. Атилу, краља Хуна. Лукавством позива све Бургунде и краља Гунтера у логор Хуна и изазива масакр. Како избија велики пожар у самом логору, сви бивају мртви, сем Атиле, који је затим загосподарио Бургундима.

Након присаједињења Бургунда, Атила излази пред западноримским царем са јасним намерама. Тражи да се сестра цара Валентијана III, Хоноријом. Занимљиво је објаснити како је дошло до повезаности Хонорије и Атиле. Хонорија, сестра споменутог цара Валентинијана, 449. године затечена је у љубавној вези са својим слугом. Након тога љубавник је погубљен, а Хонорија која је вероватно била трудна, изолована је из јавног живота. Бесна послала је поруку Атили у којој је замолила да постане њен витез. Атила је то протумачио као брачну понуду и затражио половину Западноримског Царства за њен мираз. Против овога је нарочито устала Валеријанова мајка Пресилда која је изјавила да се њена ћерка неће никада удати за варварина. Атила је решио да спор реши силом.

Једини човек који се тада могао супроставити Атили био је западноримски намесниик Флавије Аеције. Он је једно време био таоц на хунском двору и упознао је хунски начин живљења, њихове обичаје и традициу. Када су га Римљани у замену вратили, покушао је да узурпира место Валентијана за новог цара Римљана, па је осуђен на доживотно заточеништво. Опасност од Хуна је натерала да се он ослободи из тамнице и да поново командује римском војском.

Међутим, Аеције ће после победе над Атилом пасти као жртва чисте политике. Оптужиће га да је поново припремао преврат, па ће бити убијен на улици 454. Флавију Аецију је дата велика војска, а он је поново постављен за врховног заповедника римских легионара. Аеције је на југу формирао јаке војне снаге, примивши у војску Визиготе, Франке и Бургунде. Пошто је Атила заузео Орлеан, који је Аеције ускоро повратио, Атила се са богатим пленом почео враћати у отаџбину, али га је Аеције у стопу гонио. Хунска војска је прешла Рајну низводно од Мајнца, али су их на другом крају сачекале одморне трупе Аеција.

У рано свитање 20. 6. 451. године на равници Цампус Маурициацус (Маурикијево поље), седам ипо километара од града Трое започета је одсудна битка. У тој бици на једној страни су се борили Хуни и низ германских племена, међу којима и Остроготи, док су на другој страни били Аецијеви Гало-Римљани и такође германска племена, између осталих Визиготи са њиховим краљем Теодорихом, који је нашао своју смрт на овом бојишту и његовим сином Торисмундом. Хуни су заузели десну страну поља, а Римљани леву. Када је Атила видео да је његова војска преслаба да би изборила победу, лично је кренуо на Аеција који се налазио на брдашцу одакле је мирно посматрао ток битке. Атила је после великих губитака наредио повлачење у војне бараке, 4км од поља. Ту су Визиготи ноћу покушали да препадну Хуне, али су Хуни на време алармирали узбуну и отерали Визиготе даље од логора.

Идућег дана, Атила се са остатком војске повукао. Аеције је славио своју велику победу у Риму. Атила је искористио дезорганзацију Визигота, па је предузео нови ратни план. Прешао је Јулијске Алпе и упао у Италију 452.Опсео је град Аквилеју, близу [Венециј|Венеције]] и зидине је тукао катапултима. Кад је град пао, Атила је намеравао да одатле крене на Рим, али су га његови најближи саветоваоци одвратили. Заузео је више градова, опустошио долину Пада и стигао до Минциа гдје му је у сусрет дошао папа Леон I. Само захваљујући папи Леону I Рим је спашен од разарања. Епидемије и глад присилили су Атилу да напусти Италију. Константинопољ је пак након пораза визанстког цара Теодосија II спашен само зато што је хунска војска, коју је првенствено чинила пешадија, била сасвим недорасла и неопремљена за опсаду тако великог града.

Смрт у брачној постељи

Атила је умро на дан свог венчања, иако је већ имао велик број жена. Узео је нову, младу. Звала се Илдико. Дан венчања протекао је у жестоком опијању и слављу. Пијан и пожудан када је пала ноћ младу је одвео у своје одаје. Нађен је мртав наредно јутро, а нова млада дрхатала је од страха док је поред ње лежао мртав велики хунски вођа. Наводно је умро од прекомерне дозе алкохола и јаког крварења из носа премда постоје и претпоставке како је смрт била насилна. Сахрањен је, према легенди, у три ковчега: златном, сребрном и гвозденом. Након његове смрти хунска се држава распала. У току ноћи, тело му је спаљено по старом хунском обичају, а затим стављено у ковчег, заједно с великом количином опљачканог блага и спуштено у реку Тису. Река је однела Атилино тело у незнане даљине. У више наврата покушало се открити његов гроб, али је до сада све остало само на покушајима. Хунско царство након Атилине смрти нестало је у хипу. Године 454. Остроготи и друга германска племена побунила су се против Хуна, а Атилини синови завађени међу собом нису се могли носити с кризом.

Име

Атила је имао готско име (атила је умањеница од готске речи ата што значи отац). На његовом су двору владали готски обичаји, а спомен му је сачуван и у готској народној причи. Због својих пустошења и суровости прозван је флагелум Деи (бич Божији). То име се први пут спомиње код анонимног писца из 9. века. Ушао је у приче и легенде многих древних народа. Као легендарна личност Атила се јавља и у Нибелунзима (као: Етзел), Еди (као: Атли) и у народној традицији Јужних Словена као Атил пасоглави.

Повезано

• Атила - опера Ђузепеа Вердија, романсирана приповест о освајању Италије, сукобу са папом Лавом I и Атилиној смрти.