Перцепција

Опажање или перцепција (лат. перцептио — примање, опажање) представља сложен и активан процес тражења, одабирања, примања, обраде, организовања и тумачења разноврсних дражи које делују на чула. У том процесу мозак организира податке доспјеле из разних осјетила и интерпретира их творећи смислену цјелину.

Опажање је важан психички процес на основу којег организам непосредно упознаје важна својства појава и предмета у стварности. Опажање није просто и пасивно одражавање стварности, већ укључује повезивање чулних података са ранијим искуством, њихово категорисање и придавање значења. То је процес стицања, тумачења, одабира и организације сензоријалних информација изазваним чулним надражајима. Перцепција је једна од основних сазнајних функција, која нам омогућава да разне мрље боје видимо као одређени предмет, да мноштво звукова чујемо као говор, да комбинацију слатког, киселог и осталих окуса окусимо као одређено јело итд.

Опажај или утисак је целовит субјективни доживљај извесног скупа дражи који делује на чулне органе. Опажај зависи од дражи које делују на чула, али и од самих чула, сензорне зоне, као и искуства, намера, жеља и потреба појединца, односно организма који опажа.

Различите методе проучавања перцепције се простиру од у основи биолошких или психолошких приступа, и психолошких приступа преко мисаоних експеримената у филозофији ума.

Организација опажаја

Начело сличности

Основа перцепције јест организација података из осјетилâ. Те процесе проучава грана психологије звана гешталтизам.

Наш мозак често мноштво објеката дијели у групе, и то по разним начелима. Најпознатија су начела блискости (објекти који су ближе бит ће у једној групи), сличности (слични ће објекти творити једну групу) и затварања (мозак ће аутоматски затворити "рупе" да би перципирао познати облик).

Перцептивна константност нам омогућује да неки предмет перципирамо баш као тај предмет из којег год кута и из које год удаљености га гледали (видимо јабуку, телефон, CD итд.). Да нема перцептивне константности, један бисмо предмет могли перципирати као бесконачно много различитих предмета (кружите око столице и увијек наново видите нови предмет).

Одвајање фигуре од позадине

У свакодневном је животу врло важно разликовати фигуру од позадине, односно знати што је објект који гледамо, а што је његова околина. Са стране је приказана слика код које је то немогуће разликовати: могуће је видјети бијелу вазу на црној подлози или два црна лица из профила на бијелој позадини. Но, готово је немогуће видјети обоје истовремено (два лица између којих је ваза). Треба напоменути да је исти механизам врло чест код аудиторних подражаја, односно кад морамо разликовати говор од околне буке (види Континуитет прекинутог тона).

Перцепција дубине

Постоји више знакова помоћу којих наш мозак одређује удаљеност различитих предмета.

Бинокуларни су знакови они који у својој основи имају чињеницу да посједујемо два ока. Основа тродимензионалног вида јест различитост сликâ на мрежници (види стереоскопија). Због различитог положаја наших очију, свако око гледа свијет из другог кута, па се на мрежницама стварају двије различите слике. Мозак из тих података "схвати" који су објекти ближе а који даље, па ми перципирамо свијет тродимезионално. Осим различитости слика на мрежници, мозак за перципирање дубине користи и конвергенцију очију. Кад гледамо у неки предмет, оба су наша ока усмјерена у исту точку. Што је предмет ближе, очи гледају више "у криж", односно примакнуте су ближе једно другоме.

Сатурнови Природни сателити Диона и Реја

Монокуларни знакови су они помоћу којих можемо перципирати дубину и кад зажмиримо на једно око. Један од начина јест успоређивање релативне величине разних објеката те закључивање уз помоћ искуства. Ако видимо кућу крај планине која је привидно исте величине као и кућа, закључит ћемо да је планина врло далеко, јер из искуства знамо да је немогуће да планина буде тако мала, или да кућа буде тако велика. Ако један објект прекрива други, знат ћемо да је он испред, односно да је врло мала вјеројатност да је онај други објект на неки начин одрезан баш тако да кроз тај дио видимо онај први објект. На слици са стране видимо Диону како прекрива Реју.

Линеарна перспектива користи привидно спајање паралелних праваца у једној точки у даљини (види Погрешне перцепције величине и облика).

Промјене вида код кретања проматрача. Кад се проматрач гледајући у неке удаљене статичне објекте креће, кут између њих се мијења па проматрач може схватити однос између објеката.

Атмосферска перспектива - врло удаљени предмети су често (овисно о атмосферским приликама) замућени и плавкасти. Мозак то користи како би лакше установио удаљеност предметâ. I ту се претежно ради о искуству.

Перцептивне варке

Два профила или ваза?

Перцептивне варке (или илузије) су "криво" перципиране појаве које често могу бити збуњујуће. Најчешће су оптичке илузије, али је разлика у томе што оптичке варке укључују само појаве које перципирају очи, а перцептивне укључују све појаве које перципирамо (на било који начин). Неке су перцептивне варке узроковане несавршћеношћу наших осјетила (тромост ока, примјерице), а неке радом нашег мозга.

Опажање у филозофији

Августин

Августин наводи пример весла у води, које изгледа поломљено, и које скептици користе као аргумент да нас чула варају. Он, напротив, каже да пука појава сломљеног весла није варка, јер "када би ми оно изгледало право, онда са мојим очима нешто не би било у реду." Августин сматра да нас чула нити лажу нити обмањују, иако ми можемо да се преваримо у просуђивању да ствари постоје објективно на исти начин на који се појављују.

Декарт

Рене Десцартес започињући критику свога досадашњег знања, каже:

Што год сам досад примио као најистинитије, примио сам од осјетила или осјетилима; открио сам међутим да она покаткада варају, а разборитост налаже да се никада у цјелости не поуздајемо у оне који нас макар и само једном преварише.

– Рене Десцартес

Беркли

Према Берклију, опажање у свести заправо даје постојање стварима:

I поред бескрајне разноврсности идеја или објеката сазнања постоји и нешто што их сазнаје или опажа и што на њима врши различите операције, као што су хтење, замишљање, запамћивање, итд. Ово опажајуће, активно биће је оно што ја називам умом (минд), духом (спирит), душом (соул) или својим ја (мy селф). Тим речима ја не означавам ниједну од својих идеја, већ нешто потпуно различито од њих, нешто у чему оне постоје или, што је исто, чиме су оне опажене; јер, постојање једне идеје састоји се у томе да је опажена.

– Џорџ Беркли

Он даље тврди да ствари не могу постојати изван ума, тврдећи да је бити немислећих ствари опаженост:

За сто на коме пишем ја кажем да постоји; другим речима, ја га видим и осећам: и када би био изван своје радне собе рекао би да постоји – мислећи тиме да када бих био у радној соби могао бих да га опазим или да га неки други дух сада заиста опажа. Неки се мирис ширио, то јест, ми смо га осетили; неки је звук одјекнуо, то јест, ми смо нешто чули; нешто је било обојено или уобличено и то смо опазили видом или додиром. То је све што ја могу да разумем под овим и сличним изразима. Јер, потпуно ми је неразумљиво оно што се говори о апсолутном постојању немислећих ствари, без обзира да ли су опажене или не. Њихово ессе је перципи; оне ни на који начин не би могле постојати изван ума.

– Џорџ Беркли

Џорџ Беркли, попут других филозофа, увиђа да нам чула дају знање једино о нашим осећајима, идејама или опажајима, али нас не обавештавају о постојању неопажених ствари изван свести. Дакле, да ако имамо икакво знање о вањским стварима њега нам мора дати разум. Али, за разлику од других филозофа, Беркли не види разлог да верујемо у постојање тела изван свести. Јер, не постоји нека нужна веза између претпоставке вањских тела и наших идеја. Оно што се дешава у сновима, бунилу и слично, неоспорно потврђује да је могуће да будемо афицирани идејама без икаквих спољашњих тела. Отуда је очигледно да претпоставка о спољашњим телима није неопходна за њихов настанак. Међутим, има разлике између чулних идеја и идеја маште. Чулне идеје су јаче, живље и разговетније. Оне, такође, поседују постојаност, ред и повезаност и нису изазване насумце, већ у правилним низовима или серијама, "чији изванредан спој довољно сведочи о мудрости и благонаклоности њиховог творца".

Хјум

Филозоф Давид Хуме је закључио да мнење о трајном и засебном постојању предмета не потиче искључиво од опажаја, који су раздвојени и испрекидани, већ ум то замишља на основу постојаности њихове појаве.

Кант

Кант сматра да када се од опажаја одвоји све што му разум и осећај придодају, ипак остају просторност и облик, који припадају "чистом опажају" и налазе се у души а приори. Према Канту, као принципи сазнања а приори постоје две форме чулног опажања, простор и време.

Простор је нужна представа априори која чини основ свих спољашњих опажаја. Никада се не може створити представа о томе да не постоји простор, премда се сасвим лепо може замислити да се у њему не налазе никакви предмети.

– Кант, Критика чистог ума

Кант закључује да је простор форма свих појава спољашњих чула, субјективни услов чулности под којим нам је опажање једино могуће. Он напомиње да о простору можемо говорити само с гледишта човека, јер не можемо судити јесу ли опажаји других мислећих бића везани за исте услове који ограничавају наше опажање. Нама заправо нису познати предмети по себи, и све што називамо спољашњим предметима јесу само представе наших чула, чија је форма простор. Сваки наш опажај није друго до представа о појави.

Опажање у психологији

У психологији постоје два главна схватања о настанку опажаја:

• Структуралистичко - опажај је прост збир осета
• Гешталт - опажај није прост збир осета већ представља организацију дражи у опажаје.

Повезано

Перцепција на Wикимедијиној остави

• Дражи
• Осјетила
• Сазнање
• Перцептивне варке

Литература

• Кант, Критика чистог ума, Београд, 1970.
• Џорџ Беркли, Расправа о принципима људског сазнања, Београд 1977.
• Речник социјалног рада