Bolonjska deklaracija
Bolonjska deklaracija je zajednička deklaracija evropskih ministara obrazovanja potpisana u Bolonji 19. juna 1999. godine, a odnosi se na reformu sistema visokog obrazovanja Evrope i temelj je Bolonjskog procesa. Po ovoj deklaraciji reforme i implementacija Bolonjskog procesa završavaju se 2010. godine.
- Prihvatanje sistema lako prepoznatljivih i uporedivih stepena, među ostalim uvođenjem dodatka diplomi, kako bi se unapređivalo zapošljavanje evropskih građana i međunarodna konkurentnost evropskog sistema visokog obrazovanja.
- Prihvatanje sistema temeljenog na dva glavna ciklusa, preddiplomskom i diplomskom. Pristup drugom ciklusu zahteva uspešno završen prvi ciklus studija koji mora trajati najmanje tri godine. Stepen postignut nakon prvog ciklusa treba odgovarati evropskom tržištu rada odgovarajućim nivoom kvalifikacije. Drugi ciklus vodiće ka magistarstvu i/ili doktoratu, kao što je to slučaj u mnogim evropskim zemljama.
- Uvođenje bodovnog sistema, kao što je ESPB - Evropski sistem prenosa bodova ( Eng. ECTS - European Credit Transfer and Accumulation System), kao prikladnog sredstva u unapređenju najšire razmene studenata. Bodovi se mogu postizati i izvan visokoškolskog obrazovanja, uključujući i celoživotno učenje, pod uslovom da ih prizna univerzitet koje prihvata studenta.
- Unapređivanje mobilnosti prevladavanjem zapreka slobodnom kretanju, posebno: studentima dati priliku za učenje, omogućiti im pristup studiju i relevantnim službama; nastavnicima, istraživačima i administrativnom osoblju priznati i valorizirati vreme koje su proveli u Evropi istražujući, predajući ili učeći, bez prejudiciranja njihovih statutarnih prava.
- Unapređivanje evropske saradnje u osiguravanju kvaliteta u cilju razvijanja uporedivih kriterijuma i metodologija.
- Unapređivanje potrebne evropske dimenzije u visokom školstvu, posebno u razvoju nastavnih programa, međuinstitucionalnoj saradnji, šemama mobilnosti i integrisanih programa studija, obuke i istraživanja.
Pri potpisivanju Bolonjske delaracije 1999. godine dogovoreno je da se na svake dve godine održavaju ministarske konferencije na kojima će se podnositi izveštaji o primeni Bolonjskog procesa, razmenjivati iskustva i obaviti potisivanje kominikea, koji potpisuju sve zemlje koje su prihvatile Bolonjski proces, a tu ulaze i zemljame Evrope koje to nisu učinile 1999, a odlučile su da prihvate Bolonjski proces. Do sada su potpisani sledeći kominikei koji nose naziv grada u kom su ministarske konferencije održane:
Poslednja konferencija i potpisivanje kominikea biće u Briselu 2009. godine, a 2010. se završava implementacija Bolonjskog procesa.
Sledeće zemlje su potpisale Bolonjsku deklaraciju:
Jedine članice Saveta Evrope koje nisu potpisale deklaraciju i prihvatile Bolonjski proces su Monako i San Marino, a moguće je da će se pridružiti Bolonjskom procesu koji se sprovodi u Francuskoj i Italiji. Preostale zemlje koje su u mogućnosti da potpišu deklaraciju i prihvate proces, a to nisu učinile do sada, su Belorusija i Kazakstan.
Kirgistan - na berlinskom kominikeu je želela da potpiše deklaraciju i prihvate Bolonjski proces, ali je po tumačenjima na ovom skupu odbijena jer se ne nalazi u Evropi. Bolonjska deklaracija je, za sada, sporazum koji obuhvata samo geografsko prostranstvo Evrope
Izrael - je iz istog razloga kao i Kirgizija odbačen na berlinskom kominikeu jer se ne nalazi u Evropi- Severni Kipar nije međunarodno priznata država, niti priznata od strane potpisnica Bolonjskog procesa (osim Turske) te je na berlinskom kominikeu Severni Kipar je odbijen. No s obzirom da je po ustavu Kipra iz 1960. godine definisano da Grčki entitet i Turski entitet imaju zasebne obrazovne sisteme odbijanje zahteva se dovodi u pitanje.
- Tekst dokumentacije na engleskom Arhivirano 2005-10-28 na Wayback Machine-u i srpskom jeziku Arhivirano 2007-07-12 na Wayback Machine-u
