Пређи на садржај

Стрес (медицина)

Извор: Wikipedija

Стрес је скуп неспецифичних реакција човековог организма на штетне факторе из радног и животног окружења. Штетни фактори из човековог окружења активирају адаптациони механизам у организму како би се организам заштитио успостављањем равнотеже са средином.

Теоријска поставка

[уреди | уреди извор]

Ханс Сели (Ханс Селyе) је 1936. поставио теорију према којој до болести долази услед поремећаја равнотеже у организму под дејством разних спољашњих и унутрашљих чинилаца. Збирни назив за било који од тих чинилаца је стресор (стрессор). Они испољавају агресивно дејство на организам - стресорно дејство, а одговор организма се назива стрес-реакцијом.

При поремећају равнотеже организма одбрамбени системи реагују према врсти стресора, али адаптациони систем реагује увек на исти начин. Стрес реакција је неуро-ендокриног карактера и манифестује се као скуп симптома те се назива и општи адаптациони синдром или Селијев синдром.

Продором ове теорије у медије, стрес добија колоквијално значење и често се лаички тумачи.

Фазе стрес-реакције

[уреди | уреди извор]
  1. фаза аларма — шока — када се организам суочава са штетним фактором
  2. фаза резистенције - када организам пружа отпор штетном фактору покушавајући да успостави равнотежу
  3. фаза исцрпљености - када организам исцрпљује своје снаге у одбрани од штетног фактора и "препушта" му се

Уколико је човек континуирано изложен стресу или уколико је њему често изложен долази до поремећаја у функционисању организма што условљава појаву тзв. адаптационих болести као што је хипертензија .

Дуго се веровало да је узор чира на желуцу или дванаестопалачном цреву болест адаптације, међутим, данас се зна да 90% изазива бактерија Хелицобацтер Пyлори. Иако стрес може допринети настанку, он није етиолошки фактор.

Фактори стреса

[уреди | уреди извор]

Фактори који узрокују стрес су бројни и разноврсни. Тако, то могу бити физички фактори:

  • хладноћа,
  • топлота,
  • бука,
  • вибрације,
  • отрови или
  • психолошки фактори: велика одговорност, поремећени међуљудски односи...

Како избећи стрес

[уреди | уреди извор]

Према Примаријус Др Снежани Кузмановић, Спец. неуропсихијатрије, треба:

  • Идентификовати и избегавати стресне ситуације кад год је то могуће
  • Не потискивати емоције – плакати, препричати шта се десило
  • Енергију и потискивану агресију, празнити кроз контролисану физичку активност, шетњама у природи, изузетно потражити помоћ стручне особе
  • Одвојити довољно времена за сан и одмор
  • Спавати квалитетно и добро – правилан ритам спавања, у исто време, не узимати разбуђујућа средства – кафа, чај
  • Бавити се стварима које нису обавезне, пронаћи хоби и разоноду
  • Планирати и организовати обавезе, направити редослед
  • Не дозволити нагомилавање активности „што можеш данас не остављај за сутра“

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Царлсон, Н.Р. & Хетх, C.D. (2007). Псyцхологy тхе сциенце оф бехавиоур. 4тх ед. Уппер Саддле Ривер, Неw Јерсеy: Пеарсон Едуцатион, Инц., 527.
  • Петерсен, C.; Маиер, С.Ф.; Селигман, M.Е.П. (1995). Леарнед Хелплесснесс: А Тхеорy фор тхе Аге оф Персонал Цонтрол. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 0-19-504467-3
  • Селигман, M.Е.П. (1975). Хелплесснесс: Он Депрессион, Девелопмент, анд Деатх. Сан Францисцо: W.Х. Фрееман. ИСБН 0-7167-2328-X
  • Селигман, M.Е.П. (1990). Леарнед Оптимисм. Неw Yорк: Кнопф. (Реиссуе едитион, 1998, Фрее Пресс, ИСБН 0-671-01911-2).
  • Холмес, Т.Х. анд Рахе, Р.Х. (1967). Тхе социал реадјустментс ратинг сцалес. Јоурнал оф Псyцхосоматиц Ресеарцх 11:213–218.

Вањске везе

[уреди | уреди извор]