Пређи на садржај

Синиша Михајловић

С Википедије, слободне енциклопедије
Синиша Михајловић
Синиша Михајловић, 2010. године
Лични подаци
Пуно име Синиша Михајловић[1]
Надимак Миха[2], Барбика[3]
Датум рођења (1969-02-20)20. фебруар 1969.[1]
Место рођења Вуковар, СР Хрватска, СФРЈ
Датум смрти 16. децембар 2022.(2022-12-16) (53 год.)
Место смрти Рим, Италија
Држављанство Србија
Италија
Висина 1,85 m
Позиција Леви спољни
Јуниорска каријера
Борово
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1986—1988 Борово 41 (5)
1988—1990 Војводина 73 ((19))
1990—1992 Црвена звезда 38 ((9))
1992—1994 Рома 54 ((1))
1994—1998 Сампдорија 110 ((12))
1998—2004 Лацио 126 ((20))
2004—2006 Интер 25 ((5))
Укупно 467 (71)
Репрезентативна каријера
1991—2003 СФРЈ / СРЈ / СЦГ 63 (10)
Тренерска каријера
2006—2008 Интер (помоћник)
2008—2009 Болоња
2009—2010 Катанија
2010—2011 Фјорентина
2012—2013 Србија
2013—2015 Сампдорија
2015—2016 Милан
2016—2018 Торино
2018 Спортинг Лисабон
2019—2022 Болоња
Награде

ќао играч:

помоћни тренер:

Синиша Михајловић (Вуковар, 20. фебруар 1969 — Рим, 16. децембар 2022) био је српски фудбалер и фудбалски тренер. Каријеру је почео као лево крило, да би преласком у Италију био прекомандован у одбрану, где је играо до краја играчке каријере. За репрезентацију Југославије Михајловић је одиграо 63 утакмице и постигао 10 голова,[1] а за исту је учествовао и на Светском првенству 1998. и Европском првенству 2000.

Познат је као један од најбољих и најкреативнијих[4] извођача слободних удараца у свету.[5] Он је једини играч који је у Серији А постигао три поготка на једној утакмици из слободних удараца, а такође држи рекорд по броју постигнутих голова из слободних удараца у Серији А заједно са Андреом Пирлом (28).[6]

После завршетка играчке каријере радио је као помоћни тренер у Интеру до 2008 и у том периоду освојио још две титуле првака као и један трофеј суперкупа Италије. Поред Интера је био и тренер Болоње, Катаније, Фјорентине, фудбалске репрезентације Србије, Сампдорије, Милана, Торина и Спортинга из Лисабона.

Постхумно му је додељен Орден Карађорђеве звезде првог реда.[7]

Играчка каријера

[уреди | уреди извор]

Почетак

[уреди | уреди извор]

Прошао је све млађе категорије Борова из Вуковара, а 1986. је са 17 година пребачен у први тим. За први тим је дебитовао 25. маја 1986. у Белом Манастиру против тамошње Шпарте, а Михајловић је постигао гол у мечу који је завршен резултатом 1:1. Прва плата у Шпарти му је износила 500 швајцарских франака.[8] Привукао је пажњу на себе и играњем за репрезентацију СР Хрватске на међурепубличким такмичењима млађих категорија.

Крајем пролећа 1987, Динамо из Загреба је био заинтересован да у свој тим доведе Михајловића.[8] Јосип Куже и Ћиро Блажевић су га посматрали на тренинзима и нудили му да одигра неколико утакмица на турниру и Немачкој са Динамом, где је проглашен за најбољег играча тог турнира,[9] али договори су тада пропали иако је Михајловић одиграо неколико мечева за загребачки тим.

Крајем исте године, Динамо је поново показао интересовање за Михајловића, с тим што је тада темпераментни тренер Ћиро Блажевић изјавио да Динамо има довољно добре играче на средини терена, па би Михајловић био четврта опција у тиму, као и да би требало да ошиша своју дугу плаву косу.[10]

Мислио сам да је важно какав сам играч, а не какву фризуру имам. Због тога што нисам прихватио понуду Динама, Мирко Јозић није ме звао у Чиле, али осветио сам му се кад сам са Звездом постао првак света, баш против Јозићевог Коло Кола.

— Синиша Михајловић[10]

Војводина

[уреди | уреди извор]

У лето 1988. прелази у Војводину, заједно са још неколико тадашњих талентованих играча као што су Славиша Јокановић, Будимир Вујачић и Mиpocлaв Taњгa. Већ у првој сезони је постао стандардни првотимац са 31 одиграних утакмица и 4 постигнута гола, а под вођством тренера Љупка Петровића Војводина је те сезоне 1988/89. након 23 године постала првак државе.[11] Први гол за Војводину постигао је 14. августа 1988. године против сплитског Хајдука ударцем из велике даљине после соло продора.

Наредне сезоне Војводина је учествовала у европском купу, други пут у клупској историји. Противник је био мађарски Хонвед. У првој утакмици Хонвед је победио 1:0. Другу утакмицу, коју је Војводина одиграла код куће, завршена је резултатом 2:1, али је, због правила више голова постигнутих у гостима, Хонвед изборио пласман у наредну рунду. Меч је обележила контроверзна ситуација када је Михајловић постигао руком први гол на асистенцију Милоша Шестића.[12]

Црвена звезда

[уреди | уреди извор]

Након две и по сезоне проведене у Војводини, Михајловић 10. децембра 1990. потписује уговор са Црвеном звездом. Он се веома брзо уклопио у новом тиму који је био пун врхунских фудбалера као што су Дејан Савићевић, Роберт Просинечки, Владимир Југовић итд., а који је водио његов стари тренер из Војводине, Љупко Петровић. У првој сезони одиграо је 14 лигашких утакмица и Црвена звезда је на крају освојила титулу, али из те сезоне највише се памти његов гол из слободног ударца у реваншу полуфинала Купа европских шампиона против Бајерн Минхена, као и његов шут у надокнади времена кад се лопта одбила од Клауса Аугенталера у гол и одвела Црвену звезду у финале. Један од чувенијих коментара Милојка Пантића "Михајловић у средину" је претходио аутоголу Аугенталера.[13]

Пре финала Купа европских шампиона 1991. је 9. маја 1991. на стадиону ЈНА одиграно финале Купа Југославије између Црвене звезде и Хајдука из Сплита. Према Михајловићу, капитен Хајдука Игор Штимац му је у неком тренутку рекао: "Дабогда ти побили све у Борову",[14] после чега је Михајловић на све начине покушао да уђе у дуел са њим. У 70. минуту утакмице, Михајловић је направио тежак фаул на Гргици Ковачу, након чега је настала гужва на терену.[15] Штимац и Михајловић су искључени са утакмице због другог жутог картона који су добили. После победе Хајдука и освајања Купа, Штимац је рекао: „Овај пехар ће заувек остати код нас, јер сам уверен да се Куп Југославије више никада неће играти”.[16] После 21 године и више покушаја помирења, Штимац и Михајловић, као селектори Хрватске и Србије редом, су се помирили у Варшави.[14][17]

У финалу Купа европских шампиона 1990/91. Црвена звезда је након 0:0 у регуларном делу и продужецима била боља у извођењу пенала против Олимпик Марсеља и постала првак Европе, а Михајловић је био један од петорице играча Звезде који су били прецизни са 11 метара. Конкретно је шутирао четврти.

Памтим добро тај меч. Мислим да је то било најдосадније финале у историји Купа шампиона. Открићу вам нешто: Чак нас седам из првог тима је само неколико сати пред меч добило касете са утакмицама Олимпика. Сећам се да је тада Љупко Петровић рекао: "Уколико их нападнемо, оставићемо им места за контранападе". Одмах сам га питао шта да радимо онда, да би он казао: "Када имате лопту, вратите им је". Провели смо 120 минута на терену скоро без пипања лопте. Отишло је касније у пенале, а Аморос је промашио први, док смо ми погодили сваки. Да смо се надигравали са њима, онда бисмо сигурно изгубили. Не због тога што су они били јачи од нас, већ због тога што су навикли да играју такве мечеве. Имали смо у тиму децу од 21, 22 и 23 године и нису нам даване велике шансе. Било је тешко чути тренера који нам говори да би требало да им препуштамо лопту. Ипак, прихватали смо сви тренерову реч, јер је то морало да се поштује. То је ствар културе. У Источној Европи, укључујући и Русију, није било толико демократије колико је било у Италији и Шпанији. Играчи су били као војници. Ипак, ја сам другачији од великог Петровића. Ја увек припремам екипу да иде на победу, чак и против бољих тимова од Фјорентине. Очигледно је то велики ризик, али то је моја филозофија.

— Синиша Михајловић о победи у Барију.[18]

Децембра исте године са Звездом је освојио и Интерконтинентални куп, након што су победили у Токију чилеански Коло Коло са 3:0.[10] Након веома успешне прве сезоне у клубу, Михајловић је у Звезди играо још у сезони 1991/92. када је поново освојена титула шампиона.

Рома

[уреди | уреди извор]

На лето 1992. прешао је у италијанску Рому за 8,5 милијарди италијанских лира[19], а и ту се веома брзо уклопио и већ у првој сезони забележио 29 лигашких наступа, али клуб је има разочаравајућу сезону јер је завршио на 10. месту Серије А. Михајловића је због дугорочне повреде левог бека Амедеа Карбонија тренер Вујадин Бошков на пола пута кроз сезону пребацио са левог крила на позицију левог бека. Наступао је и у Купу УЕФА те сезоне, у којој је Рома изгубила у четвртфиналу од Борусије Дортмунд. Михајловић је постигао погодак из слободног ударца у првој утакмици, који је био уједно и једини гол на том мечу,[20] док је другу утакмицу Борусија добила резултатом 2:0.[21]

Наредне сезоне у Роми, на место Вујадина Бошкова дошао је Карло Мацоне који је Михајловића оставио на позицији левог бека, чиме је он био незадовољан. Касније је изјавио да су му у Роми биле „најгоре две сезоне у његовој каријери”.

Сампдорија

[уреди | уреди извор]

Током летњег прелазног рока 1994. Михајловић је прешао у трећепласирани клуб из претходне сезоне Серије А и освајача Купа, Сампдорију, који је водио Свен Горан Ериксон. Михајловић је потписао уговор са Сампдоријом иако је претходно имао понуду из Ђенове коју није прихватио. У то време су у Сампдорију из Интера дошли Валтер Зенга и Рикардо Фери у замену за Ђанлуку Паљуку. Михајловић је тако такође постао саиграч са сународником Владимиром Југовићем у периоду од једне сезоне.

Прву утакмицу у дресу Сампдорије одиграо је у суперкупу Италије 1994. против Милана. У том мечу је Михајловић био веома запажен. Прво је постигао сјајан гол из слободног ударца за вођство Сампдорије од 1:0, а касније, када је меч завршен резултатом 1:1 и извођењем једанаестераца, промашио последњи пенал погодивши пречку, па је тако Милан освојио четврту титулу у суперкупу.[22] У четири сезоне проведене у Сампдорији клуб није имао већих резултата у домаћим такмичењима, а у европским такмичењима у сезони 1994/95. је стигао до полуфинала Купа победника купова, где је поражен на пенале од Арсенала.[23] За Сампдорију је укупно одиграо 110 лигашких утакмица и постигао 12 голова.

Лацио

[уреди | уреди извор]

Пред почетак сезоне 1998/99, купио га је Лацио за 8,5 милиона фунти.[24] Већ у августу 1998. освојио је први трофеј са Лацијом, Суперкуп Италије. После тога је следио трофеј Купа победника купова за сезону 1998/99, што је било последње издање овог такмичења, као и Суперкуп Европе 1999. У утакмици Лацио-Сампдорија (5:2) у сезони 1998/98. постигао је три гола из слободних удараца, чиме је изједначио рекорд Ђузепеа Сигњорија, коме је то пошло за руком у сезони 1993/94.[25] Сезона 1999/00. је такође била веома успешна, јер је Лацио освојио дуплу круну, Серију А и Куп Италије. Последњи трофеј са Лацијом је освојио 2004, Куп Италије. Укупно је наступао 6 сезона у дресу Лација и одиграо 126 лигашких утакмица и у њима постигао 20 голова.

Интер

[уреди | уреди извор]

У лето 2004. 35-годишњи Михајловић је отишао из Лација и без обештећења потписао уговор на једну годину са миланским Интером, који је водио његов бивши саиграч Роберто Манћини. Михајловић са 37 година након сезоне 2005/06. завршио играчку каријеру, а у две сезоне проведене у Интеру освојио је једну титулу првака Италије, два Купа и један Суперкуп Италије.

Један од познатијих потеза током његове каријере у Интеру је извођење слободног ударца на утакмици против Роме, који је одигран у сезони 2005/06 на стадиону Ђузепе Меаца у 24. колу Серије А. Михајловић је из слободног ударца око 23. минута дао први гол, а крајем утакмице је Рома направила још један прекршај за слободни удараc. Како би се одредио извођач, он је са Адријаном играо папир-камен-маказе, и након тога постигао и други гол за Интер.[26]

Своју опроштајну утакмицу одиграо је 28. маја 2007. године у Новом Саду.[27]

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

Прво је играо за младу репрезентацију Југославије, са којом је на Европском првенству за играче до 21. године 1990. заузео друго место.

За сениорску репрезентацију СФР Југославије је дебитовао 16. маја 1991. у квалификационој утакмици за ЕП 1992. са репрезентацијом Фарских острва у Београду.[1] Након распада СФРЈ од 1994. је наставио да игра за репрезентацију СР Југославије.

Био је део тима на Светском првенству 1998. у Француској, где је одиграо 4 утакмице, као и Европском првенству 2000. у Белгији и Холандији, где је одиграо 3 утакмице.[1]

Последњи меч у дресу репрезентације, тада већ Србије и Црне Горе, одиграо је 7. јуна 2003. у квалификационој утакмици за ЕП 2004. са репрезентацијом Финске у Хелсинкију. За репрезентације СФРЈ, СРЈ и СЦГ је укупно одиграо 63 утакмице, уз 10 постигнутих голова.[1]

Тренерска каријера

[уреди | уреди извор]

Болоња

[уреди | уреди извор]

У новембру 2008. године Михајловић преузима бившег седмоструког шампиона Италије Болоњу.[28] Тим је до тада под вођством Данијелеа Аригонија имао само две победе, уз осам пораза, и налазио се на 19. позицији на табели шампионата Италије. Михајловић је дебитовао против клуба у којем је као играч наступао две сезоне, Роме, која није блистала на почетку те сезоне и налазила се на месту број 15. Деби је, може се рећи, био делимично успешан, резултат је био 1:1. Овај бод је освојен помало уз помоћ среће, јер је бек Роме Сисињо у првом минуту надокнаде постигао аутогол.[29]

Првих девет утакмица на клупи Болоње, Михајловић није знао за пораз, биланс је био седам нерешених, и две победе. То много није помогло тиму да се вине са дна табеле, па је двадесето коло и утакмицу против Милана дочекао као шеснаестопласирана екипа на табели. Против Милана је Михајловић први пут осетио горчину пораза, иако је његов тим у 9. минуту повео преко Марка Ди Ваја. Тадашња фантастична екипа Милана је ипак демонстрирала своју силу, и коначним резултатом од 4:1, головима Седорфа, Бекама и Каке, који је два пута затресао мрежу, славила на стадиону „Ренато Дал’Ара“.[30]

У другом делу сезоне је уследио пад форме и екипа је забележила четири везана пораза, услед чега је дошло до растанка тренера и клуба из Болоње, који се у том тренутку налазио на 17. позицији.[31] Биланс Михајловићеве ере у овом тиму, био је 4 победе, 8 ремија и 10 пораза.

Катанија

[уреди | уреди извор]

У децембру 2009. године Михајловић преузима Катанију која се у том моменту налазила у зони испадања.[32] На дебију је изгубио од још једног дављеника Ливорна, код куће, резултатом 0:1. Већ у наредној утакмици Михајловић показује свој потенцијал, и са гостовања славном Јувентусу враћа се са три бода у џепу.[33] До краја ове фантастичне сезоне за клуб из Катаније ређале су се победе над Болоњом, Пармом, Лацијом, Баријем, Интером, Фјорентином, Палермом у сицилијанском дербију, и на крају сезоне против Ђенове. Успех, фантастичан – опстанак у лиги! Михајловићев биланс – 10 победа, 9 ремија и само 6 пораза, уз позицију број 16. На крају сезоне напушта кормило сицилијанског клуба.[34]

Фјорентина

[уреди | уреди извор]

После напуштања Катаније, почеле су бројне спекулације где би Михајловић могао да настави своју тренерску каријеру. Помињали су се бројни клубови, али најконкретнији је био тим са стадиона „Артемио Франки“, Фјорентина.[35] За разлику од претходне две екипе, ова је била амбициознија. У екипи из Фиренце се задржао скоро једну и по сезону, тачније 521 дан. Прва, донекле, успешнија сезона, што се тиче Серије А, је окончана на 9. месту, уз скор 12 победа, 15 нерешених и 11 пораза, са освојеним 51 бодом, док је у купу такмичење завршио у осмини финала, испавши од Парме. Може се рећи да ово није била превише успешна сезона за клуб рејтинга Фјорентине, али му је руководство клуба пружило шансу и у другој сезони. До одласка са клупе тима из Фиренце долази у 11. колу сезоне 2011/12. Серије А. Тим је тада поражен на гостовању у Верони, од екипе Кјева (1:0).[36][37] Биланс, 3 победе у првенству, 1 у купу, 4 ремија и 4 пораза.

Србија

[уреди | уреди извор]

Након вишемесечних преговора, Извршни одбор Фудбалског савеза Србије (ФСС) на седници одржаној 21. маја 2012. у Спортском центру ФСС у Старој Пазови једногласно је изабрао Синишу Михајловића за селектора репрезентације Србије.[38] Михајловић је потписао двогодишњи уговор, што значи да ће селекцију Србије водити најмање до краја квалификација за шампионат света у Бразилу 2014. Под његовим вођством најбољи фудбалери Србије нису успели да се квалификују за Светско првенство 2014. у Бразилу. Михајловић је у 19 мечева забележио седам победа, четири нерешена резултата и осам пораза, у 10 квалификационих сусрета по четири победе и пораза уз два ремија.

Док је тренирао фудбалску репрезентацију Србије тражио је од играча да певају химну пре почетка меча. Пре почетка припрема су играчи добили споразум о понашању који је између осталих садржао и ту одредбу. По неким наводима Адем Љајић је био уклоњен из репрезентације пошто није отпевао химну пред једну утакмицу.[39]

Милан

[уреди | уреди извор]

У јуну 2015. године Михајловић је постављен за тренера Милана.[40] Ипак на клупи „росонера” није завршио сезону јер је отпуштен 12. априла 2016. године, шест кола пре краја Серије А.[41] Михајловић је на 32 утакмице остварио 13 победа, десет ремија и девет пораза и са тим учинком заузимао шесту позицију са 49 бодова. „Црвено – црни“ су у том моменту имали 15 бодова мање од места које води у квалификације за Лигу шампиона, што је био приоритет тима са Сан Сира за ову сезону. Ни то што је је одвео Милан у финале италијанског Купа, које се играло против Јувентуса 21. маја 2016, није било довољно да Михајловић задржи место првог тренера екипе.[41] Лоша издања у последњих пет кола била су пресудна за Михајловићеву будућност на клупи Милана. Од могућих 15 бодова Милан је освојио само два. Црну серију почели су поразом од Сасуола (2:1), потом су дошли нерешени исходи са Кјевом (0:0) и Лацијом (1:1). Уследила су два везана пораза од Аталанте и Јувентуса оба са 2:1, која су утицала да Берлускони промени своју одлуку, пошто је крајем марта обећао да ће Михајловић остати тренер ако освоји Куп.[41]

Торино

[уреди | уреди извор]

У мају 2016. године Михајловић је постављен за тренера Торина.[42] Водио је клуб до јануара 2018. када је добио отказ.[43] Михајловић је смењен после пораза од градског ривала Јувентуса у Купу Италије, током којег је и искључен због приговора судији. Он је мисију у Торину завршио након 20 месеци, само два месеца више у односу на мандат у Милану када је такође смењен. Торино је у последњих 17 утакмица под Михајловићем уписао само три победе уз осам ремија и пет пораза.[44]

Спортинг

[уреди | уреди извор]

Михајловић је преузео место тренера Спортинга 18. јуна 2018,[45] али је након само девет дана добио отказ због сукоба са челницима клуба.[46][47]

Повратак у Болоњу

[уреди | уреди извор]

Због лоших резултата Филипа Инзагија на клупи Болоње, Михајловић је у јануару 2019. године поново постао тренер клуба који је водио 2008. године.[48]

Дана 13. јули 2019. године, Михајловић је саопштио на конференцији за штампу да му је дијагностификована леукемија. Спортски директор Болоње Валтер Сабатини потврдио је да ће Михајловић и даље остати тренер клуба.[49]

Михајловић је отпуштен 6. септембра 2022. године пошто је Болоња освојила само три бода у првих пет кола у Серији А.[50]

Приватан живот

[уреди | уреди извор]

Синиша Михајловић рођен је у Вуковару 20. фебруара 1969. године. Потиче из радничке породице. Дете је из мешовитог брака. Отац Богдан је Србин из села Кукуље, крај Српца, код Бања Луке а мајка Викторија је Хрватица.[51] Отац је возио камионе и радио у Грађевинару а мајка је била раднице фабрике гуме и обуће.[52] Синиша има и млађег брата Дражена. Породица је живела у Борову насељу.[53]

Ишао је у средњу медицинску школу и био скоро одличан ђак, али су то, како каже, променила честа одсуствовања с часова због фудбала. Чак је пао на поправни код математичарке, која то није оправдавала. Због страха од математике уписао је и завршио средњу обућарску школу.[51][52]

Оженио се познатом италијанском водитељком Аријаном са којом је имао петоро деце.[54] Грађански брак су 1996. године склопили у Риму, а 2005. године венчали су се и у манастиру у Сремским Карловцима. На позивницама за венчање написали су да не желе поклоне, већ да уместо тога сви који намеравају да им нешто дарују помогну Дому за незбринуту децу Дечје село у Сремским Карловцима.[51] Аријана и Синиша имају ћерке - Викторију и Вирџинију (које су биле учеснице италијанског ријалити програма „Острво познатих”)[55] као и синове Мирослава, Душана и Николаса. Синиша има и ванбрачног сина Марка.[56][57]

Михајловић је постао почасни грађанин Болоње децембра 2019. године.[58]

Преминуо је 16. децембра 2022. године после дуге и тешке болести.[59][60] Поводом његове смрти италијанска премијерка Ђорђа Мелони написала је: Борио си се као лав на терену и у животу. Био си пример и охрабривао си многе који се суочавају са болешћу. Описивали су те као челичног човека, а показао си да имаш велико срце. Био си и увек ћеш бити победник. Збогом, Синиша Михајловић.[61] Бивши шеф владе Италије Ђузепе Конте се такође јавно опростио од Михајловића.[62] У Музеју ФК Црвена звезда је 17. децембра отворена књига жалости поводом његове смрти.[63] Сахрањен је на гробљу Кампо Верано у Риму 19. децембра 2022.[64][65][66][67]

Постхумно је одликован Орденом Републике Српске са златним венцем, орден је Синишиној мајци Викторији Михајловић уручио председник Републике Српске Милорад Додик.[68][69]

Статистика каријере

[уреди | уреди извор]

Клупска

[уреди | уреди извор]

[70][71]

Клуб Сезона Лига Куп Конт. Остало Укупно
Утакмица Голова Утакмица Голова Утакмица Голова Утакмица Голова Утакмица Голова
Војводина 1988/89. 31 4 — — — 31 4
1989/90. 28 11 — 2 1 — 30 12
1990/91. 14 4 — — — 14 4
Укупно 73 19 — 2 1 — 75 20
Црвена звезда 1990/91. 14 1 3 1 5 1 — 22 3
1991/92. 24 8 — 10 4 2[а] 0 36 12
Укупно 38 9 3 1 15 5 2 0 58 15
Рома 1992/93. 29 1 7 5 5 1 — 41 7
1993/94. 25 0 3 0 — — 28 0
Укупно 54 1 10 5 5 1 — 69 7
Сампдорија 1994/95. 25 3 2 0 6 1 1[б] 1 34 5
1995/96. 30 4 2 0 — — 32 4
1996/97. 28 2 1 0 — — 29 2
1997/98. 27 3 4 1 2 0 — 33 4
Укупно 110 12 9 1 8 1 1 1 128 15
Лацио 1998/99. 30 8 4 1 9 0 1[б] 0 44 9
1999/00. 26 6 7 4 12 3 1[в] 0 46 13
2000/01. 18 4 2 1 8 2 1[б] 1 29 8
2001/02. 6 0 2 0 2 0 — 10 0
2002/03. 21 1 1 0 6 0 — 28 1
2003/04. 25 1 6 0 5 1 — 36 2
Укупно 126 20 22 6 42 6 3 1 193 33
Интер 2004/05. 20 4 6 1 4 0 — 30 5
2005/06. 5 1 5 0 3 0 — 13 1
Укупно 25 5 11 1 7 0 — 43 6
Укупно каријера 426 66 55 14 79 14 6 2 566 96
  1. ^ Један меч у УЕФА суперкупу, један меч у Интерконтиненталном купу
  2. ^ а б в Суперкуп Италије
  3. ^ УЕФА суперкуп

Репрезентативна

[уреди | уреди извор]
Југославија
Година Утакмица Голова
1991 4 0
1994 2 0
1995 3 2
1996 7 0
1997 10 2
1998 11 2
1999 5 0
2000 6 1
2001 6 2
2002 8 1
2003 1 0
Укупно 63 10

Голови за репрезентацију

[уреди | уреди извор]

Голови Синише Михајловића у дресу са државним грбом.[1]

# Датум Стадион Противник Гол Резултат Такмичење Реф.
1. 12. новембар 1995. Стадион Флор Бланка, Сан Салвадор, Ел Салвадор  Салвадор 1 : 0 4 : 1 Пријатељска [72]
2. 16. новембар 1995. Стадион Текнолоџико, Монтереј, Мексико  Мексико 3 : 1 4 : 1 Пријатељска [73]
3. 10. септембар 1997. Стадион Техелне Поле, Братислава, Словачка  Словачка 1 : 1 1 : 1 Квалификације за СП 1998. [74]
4. 11. октобар 1997. Стадион Та’ Кали, Та’ Кали, Малта  Малта 2 : 0 5 : 0 Квалификације за СП 1998. [75]
5. 3. јун 1998. Олимпијски стадион Понтез, Лозана, Швајцарска  Јапан 1 : 0 1 : 0 Пријатељска [76]
6. 14. јун 1998. Стадион Жофроа-Гишар, Сент Етјен, Француска  Иран 1 : 0 1 : 0 Светско првенство 1998. [77]
7. 15. новембар 2000. Стадион Стеауа, Букурешт, Румунија  Румунија 1 : 1 1 : 2 Пријатељска [78]
8. 24. март 2001. Стадион Партизана, Београд, Србија  Швајцарска 1 : 0 1 : 1 Квалификације за СП 2002. [79]
9. 15. август 2001. Стадион Црвена звезда, Београд, Србија  Фарска Острва 1 : 0 2 : 0 Квалификације за СП 2002. [80]
10. 16. октобар 2002. Стадион Црвена звезда, Београд, Србија  Финска 2 : 0 2 : 0 Квалификације за ЕП 2004. [81]

Тренерска

[уреди | уреди извор]
Ажурирано 17. јануар 2022.
Тим Земља Од До Статистика
О П Н И ДГ ПГ ГР П %
Болоња Италија 3. новембар 2008. 14. април 2009. 22 4 8 10 25 36 −11 018,18
Катанија Италија 8. децембар 2009. 24. мај 2010. 25 10 9 6 32 23 +9 040,00
Фјорентина Италија 4. јун 2010. 7. новембар 2011. 52 18 18 16 66 56 +10 034,62
Србија Србија 21. мај 2012. 19. новембар 2013. 19 7 4 8 28 21 +7 036,84
Сампдорија Италија 20. новембар 2013. 1. јун 2015. 69 26 23 20 93 87 +6 037,68
Милан Италија 16. јун 2015. 12. април 2016. 38 19 10 9 57 37 +20 050,00
Торино Италија 25. мај 2016. 4. јануар 2018. 64 23 24 17 116 100 +16 035,94
Спортинг Португалија 18. јун 2018. 27. јун 2018. 0 0 0 0 0 0 +0 !—
Болоња Италија 28. јануар 2019. данас 119 41 28 50 174 200 −26 034,45
Укупно 408 148 124 136 591 560 +31 036,27

Успеси

[уреди | уреди извор]

Као играч

[уреди | уреди извор]
Прва утакмица СРЈ
1. Горан Пандуровић
2. Слободан Комљеновић
3. Слободан Дубајић
4. Бранко Брновић
5. Мирослав Ђукић
6. Славиша Јокановић
7. Владимир Југовић
8. Дејан Савићевић
9. Предраг Мијатовић
10. Драган Стојковић (к)
11. Синиша Михајловић
сел. Слободан Сантрач
БРА—ЈУГ 2:0 (23. 12. 1994)
Војводина[82]
Црвена звезда[82]
Лацио[82]
Интер[82]

Као помоћни тренер

[уреди | уреди извор]
Интер

Индивидуални

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е „Mihajlović Siniša”. Reprezentacija.rs. 
  2. ^ „Besmrtni puk - veličanstveni govore: Najveće svedočanstvo o Bariju”. MozzartSport. Приступљено 29. 11. 2021. 
  3. ^ „Intervju – Sinisa Mihajlovic, selektor fudbalske reprezentacije Srbije : Nisam od onih koji kukaju”. Vreme. Приступљено 27. 1. 2019. 
  4. ^ П.О. „Преминуо Синиша Михајловић”. Politika Online. Приступљено 2022-12-16. 
  5. ^ „Siniša Mihajlović, fudbaler i trener - Biografija”. eKapija. Приступљено 28. 1. 2019. 
  6. ^ Non è più il tempo delle punizioni, archiviostorico.corriere.it, 16. 2. 2007.
  7. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Додељена одликовања поводом Дана државности”. www.rts.rs. Приступљено 2023-02-15. 
  8. ^ а б „Štimac, pobijedit ću te usred Maksimira!”. globus.jutarnji.hr. 22. 7. 2012. Архивирано из оригинала 8. 8. 2017. г. Приступљено 28. 1. 2019. 
  9. ^ Жидак, Томислав (6. 9. 2012). „FOTO Ovo je slika koju još nikad niste vidjeli: Siniša Mihajlović u dresu Dinama!”. jutarnji.hr. Приступљено 29. 1. 2019. 
  10. ^ а б в „Mihajlović: 'Ćiro me potjerao iz Dinama zbog frizure, a Bilića sam molio da me dovede u Hajduk'”. jutarnji.hr. 25. 4. 2012. Приступљено 28. 1. 2019. 
  11. ^ „Šampionska sezona 88/89.” (PDF). fkvojvodina.com. Приступљено 28. 1. 2019. 
  12. ^ Vojvodina-Honved 2:1, 27. 9. 1989
  13. ^ „Mihajlović u sredinu... ostalo je istorija”. youtube.com. 1991. Приступљено 17. 12. 2022. 
  14. ^ а б „Štimac vs. Mihajlović: Strasti iz mladosti više nisu uzavrele”. vecernji.hr. 3. 3. 2013. Приступљено 19. 8. 2020. 
  15. ^ „Pozadina jednog sukoba”. youtube.com. 24. 4. 2017. Приступљено 19. 8. 2020. 
  16. ^ „„LAV KUP SRBIJE :: Fudbal :: Fudbalski Kup Srbije”. lavkup.com. Архивирано из оригинала 05. 01. 2009. г. Приступљено 19. 8. 2020. 
  17. ^ „Помирење Михајловића и Штимца у Варшави”. politika.rs. 26. 9. 2012. Приступљено 19. 8. 2020. 
  18. ^ „Mihajlović: Finale u Bariju najdosadnije u istoriji”. Sportal.rs. 12. 9. 2011. Архивирано из оригинала 7. 10. 2012. г. Приступљено 28. 1. 2019. 
  19. ^ Calciatori ‒ La raccolta completa Panini 1961-2012, Vol. 9 (1992-1993), Panini, 2 luglio 2012, p. 10
  20. ^ „UEFA Europa League - Roma-Dortmund”. UEFA.com. Приступљено 28. 1. 2019. 
  21. ^ „UEFA Europa League - Dortmund-Roma”. UEFA.com. Приступљено 28. 1. 2019. 
  22. ^ „Almanacco, 28 agosto 1994, il Milan vince la sua quarta SUpercoppa italiana”. Gazzetta. Приступљено 29. 1. 2019. 
  23. ^ „Sampdoria vs Arsenal”. Worldfootball.net. Приступљено 29. 1. 2019. 
  24. ^ Радош, Мирко (25. 5. 2008). „Interview with Sinisa Mihajlovic - top free kick scorer:”. YouTube. Приступљено 29. 1. 2019 — преко YouTube. 
  25. ^ Record Mihajlovic: mai 3 gol su punizione diretta, Gazzetta.it
  26. ^ Стефан Смуђа (28. 4. 2016). „VREMEPLOV: Dečija igra sa Adrijanom je dovela do fenomenalnog gola Siniše Mihajlovića”. hotsport.rs. Приступљено 17. 12. 2022. 
  27. ^ „Oproštajna utakmica Siniše Mihajlovića”. Blic Sport. 14. 5. 2007. Приступљено 27. 1. 2019. 
  28. ^ „Синиша Михајловић нови тренер Болоње!”. sport.blic.rs. 3. 11. 2008. Приступљено 2. 2. 2018. 
  29. ^ „Бод за Михајловића на дебију”. b92.net. 8. 11. 2008. Приступљено 2. 2. 2018. 
  30. ^ „Бекам постигао први гол за Милану”. rts.rs. 25. 1. 2009. Приступљено 2. 2. 2018. 
  31. ^ „Синиша Михајловић добио отказ”. sport.blic.rs. 14. 4. 2009. Приступљено 2. 2. 2018. 
  32. ^ „Михајловић преузео Катанију”. vesti-online.com. 8. 12. 2009. Приступљено 2. 2. 2018. 
  33. ^ „Миха добио у Торину и "отпустио" Ферару?”. mondo.rs. 20. 12. 2009. Архивирано из оригинала 02. 02. 2018. г. Приступљено 2. 2. 2018. 
  34. ^ „Михајловић напустио Катанију”. b92.net. 25. 5. 2010. Приступљено 2. 2. 2018. 
  35. ^ „Михајловић: Фиорентина ће играти нападачки, идемо у ЛШ”. sport.blic.rs. 4. 6. 2010. Приступљено 2. 2. 2018. 
  36. ^ „Смењен Михајловић”. rts.rs. 7. 11. 2011. Приступљено 2. 2. 2018. 
  37. ^ „Михајловићу отказ у Фиорентини”. sportklub.rs. 7. 11. 2011. Приступљено 2. 2. 2018. 
  38. ^ „Синиша Михајловић је нови селектор!”. b92.net. 21. 4. 2012. Приступљено 1. 2. 2018. 
  39. ^ Ringier. „Mihajlović udaljio Ljajića sa priprema jer nije pevao himnu!”. Sportal.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-10-15. 
  40. ^ „Михајловић и званично тренер Милана”. politika.rs. 16. 6. 2015. Приступљено 2. 2. 2018. 
  41. ^ а б в „Синиша Михајловић добио отказ у Милану”. politika.rs. 12. 4. 2016. Приступљено 1. 2. 2018. 
  42. ^ „Синиша Михајловић преузео Торино: Ово је велика част, једва чекам да почнемо!”. sport.blic.rs. 25. 5. 2016. Приступљено 1. 2. 2018. 
  43. ^ „Михајловић смењен после поноћи: Тешили га Белоти и Љајић, Синиша заплакао”. mozzartsport.com. 4. 1. 2018. Архивирано из оригинала 07. 01. 2018. г. Приступљено 1. 2. 2018. 
  44. ^ „Михина мисија је завршена, наследник већ стигао!”. mondo.rs. 4. 1. 2018. Приступљено 1. 2. 2018. 
  45. ^ „ZVANIČNO Siniša Mihajlović je novi trener Sportinga iz Lisabona”. Blic Sport. 18. 6. 2018. Приступљено 27. 1. 2019. 
  46. ^ „ZVANIČNO Mihajlović smenjen sa mesta šefa struke Sportinga”. Blic Sport. 27. 6. 2018. Приступљено 27. 1. 2019. 
  47. ^ „Sporting Lisbon: Sinisa Mihajlovic sacked after just nine days”. BBC Sport. 27. 6. 2018. Приступљено 27. 1. 2019. 
  48. ^ „Званично је – Синиша Михајловић поново на клупи Болоње”. RTS. Приступљено 28. 1. 2019. 
  49. ^ „Mihajlovic: 'I have leukemia'”. Football Italia. 13. 7. 2019. Приступљено 9. 6. 2022. 
  50. ^ Sport, Redazione (6. 9. 2022). „Mihajlovic esonerato dal Bologna: per i rossoblu 3 punti in 5 gare”. Corriere della Sera (на језику: италијански). Приступљено 6. 9. 2022. 
  51. ^ а б в „Личност недеље”. vesti-online.com. Архивирано из оригинала 02. 02. 2018. г. Приступљено 1. 2. 2018. 
  52. ^ а б „Интервју – Синиша Михајловић, селектор фудбалске репрезентације Србије”. vreme.com. 24. 5. 2012. Приступљено 1. 2. 2018. 
  53. ^ Intervju – Siniša Mihajlović, selektor fudbalske reprezentacije Srbije
  54. ^ „Siniša Mihajlović: Za mene bi razvod bio poraz”. Mondo Portal. 6. 9. 2013. Приступљено 28. 1. 2019. 
  55. ^ „Mihine kćerke ušle u rijaliti! (VIDEO)”. Mondo Portal. 28. 1. 2019. Приступљено 28. 1. 2019. 
  56. ^ „ИЗ АРХИВЕ ЖУРНАЛА: Дирљив сусрет Михајловића са сином после 11 година”. vesti.rs. 17. 9. 2012. Приступљено 1. 2. 2018. 
  57. ^ „"Испунио си обећање": Права истина о ванбрачном сину Синише Михајловића”. Б92. 10. 9. 2022. Приступљено 11. 9. 2022. 
  58. ^ „Mihajlović postaje počasni građanin Bolonje”. N1 Srbija (на језику: српски). Архивирано из оригинала 10. 12. 2019. г. Приступљено 10. 12. 2019. 
  59. ^ „Преминуо Синиша Михајловић”. РТС. Приступљено 16. 12. 2022. 
  60. ^ „Преминуо Синиша Михајловић: Одлазак левоногог бомбардера”. Б92. 16. 12. 2022. Приступљено 4. 1. 2023. 
  61. ^ П.О. „Огласила се италијанска премијерка Ђорђа Мелони: Борио си се као лав на терену и у животу, збогом Синиша Михајловић”. Politika Online. Приступљено 2022-12-16. 
  62. ^ Ђузепе Конте (16. 12. 2022). „Контеова објава на Твитеру”. twitter.com (на језику: италијански). Приступљено 17. 12. 2022. 
  63. ^ „Звезда oтворила књигу жалости поводом смрти Синише Михајловића”. RTS. 17. 12. 2022. 
  64. ^ „Овде почива Синиша Михајловић”. 24sedam.rs. 19. 12. 2022. Приступљено 19. 12. 2022. 
  65. ^ „Сахрана Синише Михајловића: Последњи поздрав легендарном левоногом бомбардеру”. Б92. 19. 12. 2022. Приступљено 26. 12. 2022. 
  66. ^ „А КАДА СУ СЕ КАМЕРЕ У ЦРКВИ УГАСИЛЕ... Невероватна сцена када је Синиша Михајловић понет на вечни починак”. Вечерње новости. 20. 12. 2022. Приступљено 26. 12. 2022. 
  67. ^ Матовић, Драгана; Јовановић, Сузана М. (19. 2. 2023). „НАШ СИНИША ЈЕ УЈЕДИНИО ПРАВОСЛАВЦЕ И КАТОЛИКЕ: Владика Андреј први пут, без задршке, о последњем испраћају великог фудбалера”. Вечерње новости. Приступљено 20. 2. 2023. 
  68. ^ „Међу одликованима патријарх Порфирије, Владимир Путин и Синиша Михајловић”. Politika Online. Приступљено 2023-01-08. 
  69. ^ „MIHAJLOVIĆ POSTHUMNO DOBIO ORDEN: Dodik Sinišinoj majci uručio Orden zastave Srpske sa zlatnim vencem”. kurir.rs. Приступљено 2023-01-08. 
  70. ^ „Siniša Mihajlović”. worldfootball.net. Приступљено 27. 1. 2019. 
  71. ^ „Sinisa Mihajlovic”. footballdatabase.eu. Приступљено 27. 1. 2019. 
  72. ^ „519. El Salvador – Jugoslavija 1-4”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  73. ^ „520. Meksiko – Jugoslavija 1-4”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  74. ^ „540. Slovačka – Jugoslavija 1-1”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  75. ^ „541. Malta – Jugoslavija 0-5”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  76. ^ „549. Jugoslavija – Japan 1-0”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  77. ^ „551. Jugoslavija – Iran 1-0”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  78. ^ „578. Rumunija – Jugoslavija 2-1”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  79. ^ „585. Jugoslavija – Švajcarska 1-1”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  80. ^ „592. Jugoslavija – Farska Ostrva 2-0”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  81. ^ „605. Jugoslavija – Finska 2-0”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  82. ^ а б в г „Siniša Mihajlović”. Eurosport (на језику: италијански). Приступљено 27. 1. 2019. 
  83. ^ Karel Stokkermans (14. 3. 2007). „ESM XI”. RSSSF. Приступљено 27. 1. 2019. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Синиша_Михајловић&oldid=28781766”