Аерозагађење

Загађење ваздуха

Аерозагађење подразумева присуство хемикалија, честица или биолошких материјала који наносе штету или узрокују нелагодност код човека и других живих бића, односно који угрожавају природну средину у атмосфери.

Ваздух је прозрачна смеша природних гасова и ситних честица које имају сталан састав и које се налазе у стабилној равнотежи. Међутим, ваздух изнад многих градова је данас мрачан и суморан, а хоризонт нестаје у измаглици. Смог је последица загађења.

Састав ваздуха

Ваздух је смеса гасова : азота 78%, кисеоника 21%,аргона ~ 1%, угљен-диоксида 0,03% и малих количина других гасова, водене паре, прашине и бактерија. Најзначајнији састојак ваздуха, неопходан за дисање и опстанак свих живих бића је кисеоник. Кисеоник је гас без боје и мириса, чија се количина у ваздуху не мења, иако га организми непрекидно троше. Његовом обнављању доприносе биљке које током процеса фотосинтезе (стварања хране у току дана) ослобађају кисеоник. У великим висинама ваздух је разређен и количине кисеоника су мање, тако да се на високим планинама теже дише, а алпинисти и пилоти морају да носе специјалне маске са кисеоником. Има га раствореног у води, што омогућава живот биљкама и животињама које настањују водена станишта. Потпомаже горење. У ваздуху највише има азота. Такође је гас без боје и мириса, али не помаже горење и у њему жива бића не могу да опстану. Има га четири пута више од кисеоника (у 100 литара ваздуха 78 литара је азот).

Угљен-диоксид

Угљиен диоксид је четврти састојак ваздуха кога има јако мало у односу на азот и кисеоник, али није безначајан. Човек, биљке и животиње испуштају га дисањем у ваздух, а настаје и сагоревањем дрвета, труљењем организама у земљи и врењем грожђа. Тежи је од ваздуха и пада на дно, тако да га најчешће има на дну старих бунара, у подрумима, пећинама и сл. Биљкама је неопходан, упијају га својим зеленим деловима и од њега и воде, помоћу Сунчеве енергије, стварају храну. За разлику од кисеоника, спречава сагоревање и гаси пламен. Човек га употребљава за прављење сода-воде, газираних пића и гашење ватре. У већим количинама је штетан за животиње и човека: ако га удишу – угушили би се. Знаци удисања ваздуха обогаћеног угљен-диоксидом, тј ваздуха са мањом количином кисеоника су главобоља и несвестица.

Примесе у ваздуху

Поред ових састојака, ваздух често садржи честице прашине, чађи, дима и отровних гасова које испуштају фабрички димњаци и моторна возила. Њима се ваздух загађује. На загађивање ваздуха утичу и природне стихије: ерупције вулкана, велики шумски пожари, атомски експерименти... Ваздух на тај начин добија непријатан мирис, мења боју и природни састав, јер губи кисеоник. Загађен ваздух штетно делује на жива бића: биљке закржљају и суше се, а животиње и људи оболевају од разних болести (астма, енфизем плућа и др.) Последица све веће и чешће сече шума и смањивања зелених површина свакако су мање количине кисеоника, који се више троши, а мање ствара. Штетне материје које се избацују у ваздух, таложе се и са водом растворене улазе у земљиште, а затим у биљке. Тако се укључују у процес кружења материје у природи. Гасови и микроскопске честице чађи и прашине које изазивају промене природног односа и концентрације основних компонената ваздуха, понекад у атмосферу доспевају природним путем, нпр. ослобађањем услед вулканских ерупција и природних пожара, али много чешће оне настају као последица човекових активности.

Основни извори загађења

Шума оштећена киселим кишама

Саобраћај и индустрија су основни извори загађења. Током сагоревања различитих облика горива у моторима или фабрикама, осим ослобађања енергије испушта се и велика количина штетних материја, као што су: угљен-моноксид, угљен-диоксид, сумпор-диоксид, оксиди азота, пепео и чађ. Људи загађују ваздух на много начина: паљењем шума ради добијања пољопривредног земљишта, вожњом аутомобила, авиона, радом у фабрикама, сагоревањем огрева у домаћинствима... У основи готово свих облика аерозагађивања је потреба човека за енергијом која се добија на рачун сагоревања дрвета, нафте, угља или природног гаса. Када једном доспеју у атмосферу, гасови ослобођени током сагоревања фосилних горива ступају у различите хемијске реакције, при чему настају многа опасна једињења. Такве су сумпорна и азотна киселина, од којих настају праве киселе кише, које падају на земљу и улазе у циклус кружења воде у природи. Ове киселе кише уништавају шуме на великим пространствима, улазе у реке и језера, где убијају рибе и многе друге животиње.

Загађење настало сагоревањем горива

Издувни гасови из камиона

Највећи извор загађења ваздуха у градовима представља аутомобилски саобраћај. Сматра се да око 60% укупног светског загађења потиче од сагоревања горива у моторима аутомобила. Издувни гасови аутомобила, који настају сагоревањем бензина у мотору, садрже око 20% угљен-диоксида, 27% угљоводоника и 34% азотових оксида. Неким врстама бензина додаје се и олово, тако да и оно налази свој пут до атмосфере. Ако се зна да угљен-диоксид у атмосфери проузрокује ефекат стаклене баште и глобалног загревања, да су олово и угљоводоници опасни отрови који оштећују плућа и респираторне органе и изазивају сушење дрвећа, а да азотови оксиди проузрокују киселе кише, јасно је да је штета коју производе аутомобилски гасови веома велика.

Последице аерозагађења

Глобално загревање, киселе кише, оштећење озонског омотача и повишење нивоа светског мора директна су последица аерозагађења. I многа жива бића трпе директне последице повећања концентрације штетних материја у ваздуху. Биљке губе хлорофил и мењају боју, постепено им изумиру ткива и органи, заустављају се процеси фотосинтезе и раста, на крају долази до сушења и смрти. Животиње отежано дишу, оштећују им се дисајни органи и настају обољења као што су бронхитис, астма и '''рак плућа'''. Нарочито тешке последице аерозагађења трпи сам човек. Аерозагађење делује на два начина на људе. С једне стране, живот у загађеном ваздуху је опасан, нарочито за децу, старије и болесне особе. Штетне материје из ваздуха изазивају многа обољења. С друге стране, штетне материје из ваздуха могу загадити и човекову храну. Због тога је брига о квалитету ваздуха један од најважнијих задатака савременог човека.

Мере заштите ваздуха

Мере заштите ваздуха могу се поделити у три групе. Прва подразумева елиминацију узрока загађивања, друга – смањење количине штетних материја које се испуштају у атмосферу, а трећа – посебне мере чишћења ваздуха. Елиминација узрока аерозагађења подразумева увођење нових „чистих“ технологија у процесе производње и коришћења „чистих“ горива. Нпр. развој мотора који користе безоловни бензин допринео је да се један од извора загађења ваздуха оловом потпуно елиминише. Смањење количине ослобођених загађујућих материја данас је основни вид заштите ваздуха. Постављање филтера и посебних постројења за пречишћавање издувних гасова и дима на фабричка постројења може дати добре резултате. Посебну групу мера заштите ваздуха представљају акције озелењавања простора у коме долази до аерозагађења. Подизање зелених површина у виду паркова, дрвореда, живих ограда или травњака умногоме поправља квалитет ваздуха у граду. Отпорно дрвећеи зељасте биљке од непроцењивог су значаја за све становнике загађене градске средине. Оне непрекидно ставарју нове количине кисеоника, троше штетни угљен-диоксид, упијају честице чађи и прашине, својим зелеим крошњама упијају и велике количине Сунчевог зрачења, чиме се снижава температура и стварају погоднији услови за живот. Такође оне смањују и градску буку, која такође у неким деловима града може бити неподношљива.

Референце

Литература

• Општа и неорганска хемија-Рударско-геолошки факултет Београд,2007. Славко M. Нешић, Слободанка Р. Маринковић, Александра Б. Костић-Пулек

Аерозагађење на Wикимедијиној остави