Једнокружни већински изборни систем
| Овај чланак је дио серије на тему Политика |
| Избори |
|---|
| Терминологија |
| Под-серија |
| Листе |
Једнокружни већински изборни систем,[1] систем избора релативном већином[2] или систем „први кроз циљ” (енгл. first-past-the-post system)[2] јесте већински изборни систем рангираног гласања с једним победником, где бирачи означавају једног кандидата као фаворита. Чак и ако не добије више од половине свих гласова, кандидат који има највише гласова (релативна већина) јесте победник.
У теорији друштвеног избора, једнокружни већински систем сматра се дегенерисаним обликом рангираног гласања, где бирачи „рангирају” кандидате, али је само први избор важан. Стога се систем обично примењује помоћу гласачког листића на којем бирачи гласају само за једног кандидата.
Једнокружни већински систем примењује се у изборима за Дом комуна Уједињеног Краљевства још од средњег века. Његова употреба протеже се на бивше британске колоније, првенствено на Сједињене Америчке Државе, Канаду и Индију. Употребљава се за доделу мандата у парламентарним изборима у приближно трећини држава света, углавном у англофоним земљама. Такође се употребљава за бирање државних поглавара у неким земљама, премда ређе од двокружног система.
Упркос својој једноставности и старини, једнокружни већински систем има неколико значајних недостатака. Као метод „победник добија све” (енгл. winner-take-all method), систем неретко даје диспропорционалне резултате, нарочито кад се бирају заступници у парламенту, јер политичке странке не добијају заступљеност у складу са својим уделом гласова. То обично фаворизује највећу странку и странке са снажном регионалном подршком науштрб мањих странака без географски концентрисане базе.
Присталице изборне реформе генерално су веома критичне према једнокружном већинском систему због споменутих недостатака, али указују и на друге проблеме, као што је рањивост система на џеримандеринг (који може створити дисторзију заступљености у парламенту), велики број изгубљених гласова и могућност преокрета већине (тј. странка која освоји највише гласова може да добије мање мандата од друге највеће странке, а тиме и да изгуби изборе). Током 20. века многе државе које су претходно примењивале систем престале су његову употребу и замениле га другим изборним системима. Ту спадају бивше британске колоније Аустралија и Нови Зеланд.
Неке државе примењују једнокружни већински систем у комбинацији с пропорцијалним системом у систему паралелног гласања или у компензацијским комбинованим системима, нпр. као део пропорционалног система мешовитих чланова.
Опис
[уреди | уреди извор]Избори који употребљавају једнокружни већински систем подразумевају једног победника. Гласачки листић захтева од бирача да означи само једну опцију с листе кандидата. Кандидат који освоји највише гласова (релативна већина) побеђује. У парламентарним изборима држава је подељена на изборне јединице, од којих свака бира свог заступника у парламенту једнокружним већинским системом.
Критеријуми за методу гласања
[уреди | уреди извор]Научници оцењују методе гласања помоћу математички изведених критеријума, који описују пожељне карактеристике методе. У наставку су наведени испуњени и неиспуњени критеријуми при примени једнокружног већинског система у изборима с једним победником.
| Назив | Статус | Објашњење и појединости |
|---|---|---|
| Критеријум већине | Испуњен | Критеријум већине гласи: „Ако је један кандидат рангиран на првом месту већином (више од 50%) бирача, онда тај кандидат мора да победи.”[3] Једнокружни већински систем испуњава овај критеријум (али не и обрнуто: кандидату није потребно 50% гласова да би победио). |
| Критеријум заједничке већине | Неиспуњен | Критеријум заједничке већине гласи: „Ако већина (више од 50%) бирача високо рангира неких к кандидата, онда један од тих к кандидата мора да победи”. Једнокружни већински систем не испуњава овај критеријум.[4] |
| Критеријум Цондорцетовог победника | Неиспуњен | Критеријум Цондорцетовог победника гласи: „Када би кандидат добио већину гласова у директном такмичарском сучељавању, без обзира на то с киме се суочава, он мора да победи.” Једнокружни већински систем не испуњава овај критеријум.[5] |
| Критеријум Цондорцетовог губитника | Неиспуњен | Критеријум Цондорцетовог губитника гласи: „Када би кандидат изгубио директно такмичарско сучељавање против сваког другог појединачног кандидата, онда тај кандидат не сме да победи на свеукупним изборима.”[5] Једнокружни већински систем не испуњава овај критеријум. |
| Критеријум независности од ирелевантних алтернатива | Неиспуњен | Критеријум независности од ирелевантних алтернатива гласи: „Резултат избора остаје исти чак и ако кандидат који не може победити одлучи да се кандидује.” Једнокружни већински систем не испуњава овај критеријум. То га чини рањивим на спојлере. |
| Критеријум независности од клонова | Неиспуњен | Критеријум независности од клонова наводи да резултат избора остаје исти чак и ако се номинују више копија или „клонова” кандидата. Једнокружни већински систем не испуњава овај критеријум. Клонирање кандидата узрокује поделу гласова у систему. |
| Критеријум монотоности | Испуњен | Критеријум монотоности наводи да кандидат не сме изгубити јер је добио „превелику подршку” неких бирача, тј. ако заузме више место при рангирању, кандидат не може да изгуби. Једнокружни већински систем испуњава овај критеријум. |
| Критеријум доследности | Испуњен | Критеријум доследности наводи да комбиновањем два сета гласова, при чему оба сета рангирају кандидата А изнад кандидата Б, добијени резултат такође би требало да рангира кандидата А изнад кандидата Б. Једнокружни већински систем испуњава овај критеријум. |
| Критеријум учешћа | Испуњен | Критеријум учешћа наводи да кандидат не сме изгубити јер је добио превише гласова. Једнокружни већински систем испуњава овај критеријум. |
| Реверзна симетрија | Неиспуњен | Реверзна симетрија наводи да ако је кандидат А јединствени победник и ако се преференције сваког појединачног бирача обрну, онда кандидат А не сме да буде победник. Једнокружни већински систем не испуњава овај критеријум. |
| Критеријум латер-но-харм | Испуњен | Будући да једнокружни већински систем узима у обзир касније преференције на гласачком листићу, немогуће је наштетити и помоћи омиљеном кандидату означавањем каснијих преференција. Стога, систем испуњава оба критеријума. |
| Критеријум латер-но-хелп | Испуњен |
Ефекти
[уреди | уреди извор]Расподела мандата по странкама
[уреди | уреди извор]
Можда најупечатљивији ефекат већинског гласања је чињеница да број места странке у парламенту нема никакве везе са пребројавањем гласова на изборима, већ само у томе како су ти гласови били географски дистрибуирани. Ово је била мета критика за ову методу јер многи тврде да је основни захтев изборног система да тачно представља ставове бирача. Једнокружни већински систем често ствара „лажне већине“ превеликим представљањем већих странка (дајући већину посланичких/законодавних места странци која није добила већину гласова) док недовољно представља мање странке. У Канади су већинске владе формиране због тога што је једна странка освојила већину гласова у Канади само три пута од 1921.: 1940., 1958. и 1984. године. У Уједињеном Краљевству, 19 од 24 парламентарних избора од 1922. године произвели су једностраначку већину. У свим осим у два избора (1931. и 1935.), водећа странка није имала већину гласова широм Уједињеног Краљевства.
У екстремним случајевима, ово може довести до тога да странка добије релативну већину или чак већину укупних гласова, али и даље не успе да добије релативну већину посланичких места. Ово резултира ситуацијом која се зове преокрет већине или изборна инверзија.[6][7]Познати примери друге-највеће странке (по гласовима на националном нивоу) која је освојила већину места укључују изборе у Гани 2012, на Новом Зеланду 1978. и 1981. и у Уједињеном Краљевству 1951. године. Познати примери друге-највеће странке (по гласовима на националном нивоу) која је освојила релативну већину мандата укључују изборе у Канади 2019. и 2021. као и у Јапану 2003. године. Чак и када странка освоји више од половине гласова у скоро двостраначком такмичењу, могуће је да другопласирани освоји већину места. То се догодило у Светом Винсенту и Гренадину 1966., 1998. и 2020. и у Белизу 1993. године. Чак и са само две странке и једнаким изборним јединицама, за освајање већине одборника једноставно је потребно добити више од половине гласова у више од половине изборних јединица—чак и ако друга странка добије све гласове дате у другим изборним јединицама—па је нешто више од четвртине гласова теоретски довољно да се освоји већина у парламенту. Са довољно кандидата који деле гласове у изборну јединицу, укупан број гласова потребних за победу може бити произвољно мали.
Под већинском гласању, мала странка може одвући гласове и места од веће странке којој је сличнија, и стога дати предност оној којој је мање слична. На пример, на председничким изборима у Сједињеним Државама 2000. левичарски Ралф Нејдер је добио више гласова од левичарског Ал Гора, што је резултирало тиме да је Нејдер ненамерно узроковао Демократе да губе избори. Према енглеској групи за политички притисак „Нека гласови буду важни“, једнокружни већински систем ствара снажан изборни подстицај за велике странке да циљају сличне сегменте бирача са сличном политиком. Ефекат овога смањује политичку разноликост у земљи јер су веће странке подстакнуте да се удруже око сличних политика.[8]Мрежа изборног знања „АЦЕ“ описује индијску употребу већинског гласања као „наслеђе британског колонијализма“.[9]
Дувержеров закон је идеја у политикологији која каже да ће изборне јединице које користе једнокружни већински систем довести до двопартијских система, ако им се да довољно времена. Економиста Џефри Сакс објашњава:
Главни разлог већинског карактера Америке је изборни систем за Конгрес. Чланови Конгреса се бирају у једночланим изборним јединицама према принципу већинског гласања, што значи да кандидат са највише гласова осваја мандат у Конгресу. Странка или странке које су изгубиле уопште не добијају репрезентацију. Избори који користе већинско гласање имају тенденцију да произведу мали број великих странка, можда само две, што је принцип познат у политикологији као Дувержеров закон. Мање странке су гажене на првим изборима.
– од Саксов Цена цивилизације (на енглеском), 2011[10]
Међутим, већина земаља с једнокружним већинским системом има вишестраначка парламента (иако са две странке веће од осталих), а Сједињене Државе су главни изузетак.[11] Постоји контра-аргумент Дувержеровом закону, да док на националном нивоу систем релативне већине промовише само две странке, у појединачним изборним јединицама супервећине ће довести до ломљење гласова.[12]
Предложено је да дисторзије у географској репрезентацији дају подстицај странкама да игноришу интересе области у којима су сувише слабе да би имале велике шансе да добију репрезентацију, што доводи до владу који не владају у националном интересу. Даље, током предизборних кампања, предизборна активност странака тежи да се фокусира на маргиналне изборне јединице где постоји могућност промене у репрезентацији, остављајући немаргиналне изборне јединице искључене из учешћа у активној кампањи.[13] Политичке партије делују тако што циљају изборне јединице, усмеравају своје активисте и предлоге ка оним изборним јединицама које се сматрају маргиналним, где сваки додатни глас има већу вредност.[14][15]
Ову особину већинског гласања често користе њене присталице за разлику од пропорционалних система. У овом другом случају, мање странке делују као „краљотворци“ у коалицијама јер имају већу преговарачку моћ и стога је њихов утицај на политику несразмеран величини парламента – ово се углавном избегава у већинским системима где се углавном постиже већина.
Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ Орловић, Славиша; Јововић, Радивоје (2012). „Избори и изборна кампања у Војводини”. Избори и формирање Владе у Србији 2012. Београд: Факултет политичких наука – Центар за демократију. стр. 84. ИСБН 9788684031558. ОЦЛЦ 880959865. Приступљено 25. 8. 2024.
- ↑ 2,0 2,1 „избори”. Хрватска енциклопедија. Лексикографски завод Мирослав Крлежа. Приступљено 25. 8. 2024.
- ↑ „Сингле-wиннер Вотинг Метход Цомпарисон Цхарт” [Упоређење једно-победничких изборних метода] (ен). ФаирВоте. 27. 2. 2011.. Архивирано из оригинала на датум 28. 2. 2011.. »Критеријум фаворита већине: Ако већина (више од 50%) бирача гласају за кандидат А, онда ће кандидат А да побеђује.«
- ↑ Кондратев, Алексеј Ј.; Нестеров, Александар С. (2020). „Мерење моћа већине и моћа вета правила гласања (на енглеском)”. Јавни избор 183 (1–2): 187–210. арXив:1811.06739. ДОИ:10.1007/s11127-019-00697-1.
- ↑ 5,0 5,1 Фелсентал, Дан С. (2010) Преглед парадокса који погађају различите процедуре гласања где један од м кандидата (м ≥ 2) мора бити изабран Архивирано 24 Фебруарy 2021 на Wаyбацк Мацхине-у. У: Процена алтернативних процедура гласања, Лондонска школа економије и политичких наука, Лондон, Уједињено Краљевство.
- ↑ Герусо, Мајкл; Спирс, Дин; Талесара, Ишана (5. септембар 2019.). „Инверзије у САД председничким изборима: 1836-2016”. Амерички економски журнал: Примењене економије 14 (1): 327–357. ДОИ:10.3386/w26247. Архивирано из оригинала на датум 19. март 2021.. Приступљено 14. јул 2021.
- ↑ Милер, Николас Р.. „Изборне инверзије од стране варијанта Електоралног колеџа С.А.D.”. Архивирано из оригинала на датум 18. јул 2021.. Приступљено 14. јул 2021.
- ↑ „Већинско гласање”. Нека гласови буду важни. Архивирано из оригинала на датум 31. јул 2020.. Приступљено 26. јун 2020.
- ↑ „Индија – већинско гласање на великој скали”. Мрежа изборног знања АЦЕ. Приступљено 25. јун 2020.
- ↑ Сакс, Џефри (2011). Цена цивилизације. Њу Јорк: Случајна Кућа. стр. 107. ИСБН 978-1-4000-6841-8.
- ↑ Данливи, Патрик; Дивакар, Река (2013). „Анализирање вишестраначких такмичења у изборима са већинско гласање”. Страначке политике 19 (6): 855–886. ДОИ:10.1177/1354068811411026. Архивирано из оригинала на датум 9. јун 2022.. Приступљено 30. јун 2016.
- ↑ Диксон, Ерик С.; Шив, Кенет (2010). „Социјална идентификација, изборне институције и број кандидата”. Британски журнал политикологије 40 (2): 349–375. ДОИ:10.1017/s0007123409990354. ЈСТОР 40649446.
- ↑ „Већинско гласање јесте покварен изборни систем”. Институција за проучавање јавне политике. 2011-01-04. Архивирано из оригинала на датум 15. новембар 2017.. Приступљено 15. новембар 2017.
- ↑ Тери, Крис (2013-08-28). „У британском изборном систему већинског гласања, неки гласови вреду 22 пута више од осталих”. Лондонска школа економије. Приступљено 15. новембар 2017.
- ↑ Гелвин, Реј. „Шта је маргинална изборна јединица?”. јустсолутионс.еу. Архивирано из оригинала на датум 15. новембар 2017.. Приступљено 15. новембар 2017.