Пређи на садржај

Стјепан Филиповић

Извор: Wikipedija
Стјепан Филиповић
Стјепан Филиповић неколико тренутака пре смрти
Датум рођења27. јануар 1916.
Место рођењаОпузен, код Метковића

 Аустроугарска
Датум смрти22. мај 1942. (26 год.)
Место смртиВаљево
Недићева Србија
Професијарадник
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
У току НОБ-акомандир Колубарске чете
Ваљевског НОП одреда
Народни херој од14. децембра 1949.

Стјепан Филиповић (Опузен, 27. сијечња 1916. - Ваљево, 22. свибња 1942.) је био хрватски комунист и командир Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда тијеком Устанка у Србији.

Слика његове херојске смрти постала је симбол отпора фашизму у Другом свјетском рату. Проглашен је за Народнога хероја Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Стјепан Филиповић рођен је у Опузену, у тадашњој Аустро-Угарској, данашњој Хрватској, као треће од петеро дјеце Антона и Ивке Филиповић.[1] Обитељ Филиповић се доста селила те је живио у Жупањи, Мостару и у Крагујевцу. У Крагујевцу је изучио браварски занат и свладао основе електричарског, столарског и књиговезачког заната.[1]

1937. године прикључио се радничком покрету и први пут ухићен је и осуђен на годину дана затвора. 1940. године придружио се Комунистичкој партији Југославије.

Устанак у Србији 1941.

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Устанак у Србији 1941. и Ваљевски партизански одред
Приказ битке за Крупањ (од 1 до 3 септембра 1941 године).

Филиповић се налазио у Крагујевцу 1941. године када је почео рат у Југославији. По директиви Партије прешао је у Ваљево, где је радио на прикупљању оружја, припремама устанка и оснивању првих борбених партизанских група. Када му је запретила опасност да га ухапсе, почетком српња 1941. године отишао је у Колубарску чету Ваљевског партизанског одреда.

У првим оружаним борбама Стево је показао велику храброст. Почетком јула, са још неколико бораца, у близини Ваљева уништио је немачки камион и његову посаду. Због своје храбрости брзо је напредовао од борца до замјеника командира Колубарске чете. Нарочито се истакао у нападу на железничку станицу Лајковац, 15. августа 1941. године. Стјепан се, са пиштољем и бомбама у рукама, провлачио између вагона, проналазио немачке аутоматичаре и са својим борцима полако чистио композицију воза. Према партизанским изворима, у тој борби било је 40 погинулих и рањених Немаца и жандарма. Због овог подвига био је похваљен од стране Врховног команданта НОП одреда Јосипа Броза Тита. При нападу на Крупањ и Шабац, показао је слично јунаштво, па је по други пут похваљен од Врховног команданта.

Крајем рујна 1941. године прешао је у Мачвански партизански одред гдје је постао политички комесар одреда. После повлачења главнине партизанских снага из Србије у Санџак, крајем 1941. године, Филиповић је именован за команданта Тамнавско-колубарскога батаљона Ваљевскога НОП одреда.[1]

Заробљавање

[уреди | уреди извор]
Борци Ваљевског партизанског одреда у јесен 1941.

Децембра 1941. пола одреда се припремало за прелазак преко Дрине из Србије у Босну.[2] Услед издаје и добро припремљене заседе, 24. просинца 1941. године заробљени су готово сви борци.[2] Филиповића су заробили тзв. легализирани четници који су припадали формацијама четника Косте Пећанца.[1] У четничкоме затвору у Лозници био је мучен па је потом спроведен у Шабац где је затворен с осталим заробљеним партизанима, те су потом били пребачени у логор у шабачком насељу Сењак који је био под контролом Нијемаца и љотићеваца.

Стјепан Филиповић се припремао за смрт још у шабачком затвору. Према сведочењу архитекте Ненада Стевановића, који се борио и био заробљен заједно са Филиповићем, када је немачки мајор наредио заробљеницима да комунисти иступе напред, иступио је само Стјепан Филиповић. Он је још у затвору рекао да њега познају и да ће он рећи ко је, док остали заробљеници треба да ћуте.[2] Када га је мајор Паул упитао зашто је постао комуниста, Стјепан је одговорио:

Реците му да би и он постао комуниста да је постављао громобране на фабричким димњацима за десет динара дневно.[2]

Када су Стјепана из заједничке собе одводили у самицу, поручио је осталима:

Другови, немојте ничему да се надате. Овде неће залутати добро. Будите храбри кад вас буду стрељали. Немојте да покажете да наша смрт значи њихову победу.[2]

Из шабачког логоа Филиповић је предан њемачком Гестапу и премјештен је у Београд.[1] После неуспјелог саслушавања, које је трајало до маја месеца 1942. године, Немци су Стјепана Филиповића осудили на смрт вјешањем и предали Српској државној стражи ради јавног извршења смртне пресуде у Ваљеву.[1] Када је есесовац Тајхман примио извештај о држању Стјепана Филиповића, црвеном оловком је написао преко фасцикле: "Начелнику IV, немогућан случај".[2]

Погубљење

[уреди | уреди извор]
Споменик Стјепану Филиповићу у Ваљеву

Стјепан Филиповић је јавно погубљен у Ваљеву 22. свибња 1942. године. Око вешала у центру Ваљева било је око три хиљаде људи и деце која су доведена из школских клупа.[2] Очевидац, професор ваљевске гимназије Миливој Мандић, сведочи:

Око пола једанаест на лице места дошло је неколико немачких тенкова и аутомобила којим су се довезли немачки официри. Оружани људи – Државна стража, Добровољци, Шуц-Полиција – крстарили су кроз народ и око вешала. Све је било спремно за крваву представу, за убијање човека.[2]

Док су га жандарми проводили на вешала, Стјепан се обраћао окупљенима:

Немојте само гледати. Удрите гадове. Вадите зарђале пушке. Ако будете само посматрали, гадови ће нас једног по једног убијати.[2]

– Стјепан Филиповић

Стигавши на губилиште, Филиповић је држао антифашистичке говоре, позивајући окупљену масу да се прихвати пушака. Викао је: "Доле Хитлер, доле фашизам, живео Совјетски Савез!"[2] Објешен је 15 минута раније него што је било предвиђено. Његово тијело је на вјешалима остављено неколико дана, а потом однешено у непознатом правцу и до данас се не зна гдје је покопан.[3]

Иначе, због пркосног држања Стјепана Филиповића на губилишту, немачке окупационе власти су убрзо донеле наредбу да се одустане од даљих јавних вешања на тлу Србије.[4]

Судбина браће

[уреди | уреди извор]

Брат Стјепана Филиповића, Шимун, стријељан је у Крагујевцу 20. листопада 1941. године за вријеме њемачке одмазде над становништвом тога града.[1] Према свједочењу Стјепанове и Шимунове сестре Јелице, Шимун је као Хрват вјеројатно могао избјећи смрт међутим одбио је нагласити своје етничко подријетло подијеливши судбину својих суграђана.[1] Други Стјепанов брат, Никола, био је борац Крагујевачкога партизанског одреда од 1941. године и погинуо је у свибњу 1943. године на Зеленгори као борац Прве пролетерске бригаде тијеком битке на Сутјесци.[1]

Судбина фотографије

[уреди | уреди извор]

Према многим мишљењима и анкетама, фотографија младог Стјепана Филиповића који са омчом око врата стоји испод вешала уздигнутих песница, једна је од најупечатљивијих фотографија Другог светског рата.[4]

Овај моменат је највероватније усликала тада седамнаестогодишња Слободанка Васић, шегрт и "летећи фотограф" у радњи Косаре Антић у Ваљеву.[4] Фотографије су се само пола сата после вешања појавиле у излогу фото-радње Косаре Антић, зарад продаје. Народ их је куповао и захваљујући томе сачувано је неколико примерака, јер су истог дана Немци запленили све снимке, затворили радњу и ухапсили раднике, међу којима и Слободанку.[4]

Једна копија фотографије је пронашла пут до јавности. У то време су у кући доктора Бранка Кеслера, присташе НОП-а, становали немачки официри. Након погубљења Филиповића, командант фелд жандармерије показао је доктору Кеслеру хрпу фотографија. Искористивши тренутак, доктор Кеслер је испустио једну фотографију на под, а затим је ногом подвукао под тепих. Иако је за време рата био хапшен, доктор Кеслер је сачувао овај докуменат:

Нисам онда ни знао колико ће ова фотографија данас значити и за нас и за свет. Тог тренутка, као и сви ми који смо се дивили смрти овог нашег младог друга, желели смо на неки начин да сачувамо неку успомену на њега. Ја сам чувао фотографију младића који пркоси подигнутим рукама.[2]

– доктор Бранко Кеслер

Након ослобођења Београда, фотографију у редакцију „Политике” донео доктор Бранко Кеслер, зубни лекар из Ваљева. 4. новембра 1944. године фотографија младића с високо подигнутим рукава и стиснутим песницама у тренутку док чека егзекуцију осванула је на првој страни Политике, али без потписа ко је њен аутор, што је тек касније установљено.[4]

Ова фотографија се у природној величини налази у згради Уједињених нација у Њујорку као симбол отпора фашизму.[5] Пред њом је својевремено на једној изложби пао на колена чувени индијски државник Јаwахарлал Нехру.[4]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]
Споменик Стјепану Филиповићу у Ваљеву.

Стјепан Филиповић проглашен је Народним херојем Југославије 1949. године. У Ваљеву подигнут му је споменик 1961. године (рад Војина Бакића). У родноме Опузену подигнут му је споменик 1978. године (рад Мире Вуце и Стјепана Грачана). Четири основне школе у СФРЈ носиле су назив по Стјепану Филиповићу: у Опузену, Дивцима (Ваљево), Великим Црљенима (Лазаревац) и у Београду, а данас је само основна школа у Дивцима остала носити назив по њему.[1]

У ноћи с 17. на 18. српња 1991. године споменик у Опузену је миниран.[1] Починитељи тог вандализма нису до данас пронађени а споменик још није обновљен. 2010. године уклоњено је и постоље споменика при изградњи пословно-подузетничке зоне на улазу у град Опузен.[6] Обнова споменичкога комплекса Стјепану Филиповићу ушла је међу седам приоритетних на државној разини и новац је осигурало Министарство културе Републике Хрватске,[6] а планира се постављање споменика у парку који се налази у самом средишту града[7].

Његов споменик у Ваљеву био је више пута оскрнављен а биста које је постављена у центру града срушена је у вељачи 1991. године. Обновљена је, а поновно је порушена 2004. године.[1] Биста је потом неколико година стајала у просторијама локалнога комуналног подузећа па је након поновнога обнављања 13. коловоза 2009. године, од припадника локалнога присталице неонацистичке организације Национални строј, на њој нацртан кукасти криж.[1]

Од 2011. године додјељује се, за главну награду, на Опузенском филмском фествалу кипић "Стјепан Филиповић" (рад кипара Давора Поповића).[8]

Повезано

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 (sh) Милан Радановић, Стјепан Филиповић: херој радничке и антифашистичке борбе: 70 година од смрти, приступљено 11. сијечња 2012.
  2. ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 Стјепан Стево Филиповић, народни херој: Подигнутих руку пркосио злу! (Илустрована Политика, октобар 1960.)
  3. ↑ (sh) Б. Нововић, Судбина хероја који је задивио цео свет. Будацима на легенду Архивирано 2012-06-06 на Wаyбацк Мацхине-у, Политика, 7. листопада 2006., приступљено 11. сијечња 2013.
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Овековечила херојску смрт („Политика“, 04/11/2012)
  5. ↑ Слободнадалмација.хр: Срушени херој Стјепан Филиповић враћа се у центар Опузена Архивирано 2012-06-04 на Wаyбацк Мацхине-у, приступљено 19. априла 2012.
  6. ↑ 6,0 6,1 Станислав Солдо, Пао партизан антифашисти ће тужити опузенску власт, Слободна Далмација, 24. рујна 2010., приступљено 11. сијечња 2013.
  7. ↑ Ахмет Калајџић, Срушени херој Стјепан Филиповић враћа се у центар Опузена Архивирано 2012-06-04 на Wаyбацк Мацхине-у, Слободна Далмација, 6. студенога 2010., приступљено 11. сијечња 2013.
  8. ↑ Станислав Солдо, "Волим те јако" најбољи филм опузенског фестивала, Слободна Далмација, 29. коловоза, 2011., приступљено 21. сијечња 2013.

Мирјана Белић-Корочкин-Давидовић, Радивоје Давидовић, СТЕВАН ФИЛИПОВИЋ-ИСТИНА О ИСТОРИЈСКОЈ ФОТОГРАФИЈИ, Чигоја штампа, Београд, 2012.год.

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Партизанска споменица 1941. Сегмент искључиво посвећен Народноослободилачкој борби.
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Stjepan_Filipović&oldid=42334310”