Пређи на садржај

Џорџ Вашингтон

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Џорџ Вашингтон
Лични подаци
Датум рођења(1732-02-22)22. фебруар 1732.
Место рођењаОкруг Вестморланд, Британска Америка
Датум смрти14. децембар 1799.(1799-12-14) (67 год.)
Место смртиМаунт Вернон, САД
РелигијаАмеричка епископална црква[1][2] и Деизам[3]
Породица
СупружникМарта Вашингтон
Политичка каријера
Политичка
странка		независни
Чингенерал армије
30. април 1789 — 4. март 1797.
ИзбориПредседнички избори у САД 1788/89.
Реизбор(и)Председнички избори у САД 1792.
ПотпредседникЏон Адамс
НаследникЏон Адамс
Потпис

Џорџ Вашингтон (енгл. George Washington; Округ Вестморланд, 22. фебруар 1732 — Маунт Вернон, 14. децембар 1799) био је амерички револуционарни врховни командант (1775—1783), први председник САД (1789—1797) и један од оснивача САД. Рођен у богатој породици у Вестморленд округу, Вирџинија, имао је приватно образовање и радио је као грађевински инспектор од своје 16. године.[4]

Године 1752, наследио је посед свог брата на Маунт Вернону, укључујући 18 робова чији је број до 1760. порастао на 49.[4]У Француско-индијанском рату именован је за пуковника и послат на територију Охаја. Пошто је Едвард Бредок убијен, Вашингтон је постао командант свих трупа у Вирџинији и поверен му је задатак да одбрани западну границу (1755—58). Повукао се из службе да би управљао својим имањем и 1759. оженио се Мартом Дендриџ Кастис (1731—1802), удовицом.[4]

Радио је у Кући Бурџуса 1759-74, подржавајући колонизаторе, и у Континенталном Конгресу 1774—1775. Године 1775. изабран је за команданта Континенталне армије. Касније, у Америчкој револуцији, показао се као изванредан командант и поуздан вођа, упркос томе што је доживео неколико пораза. Када је рат успешно окончан освајањем Јорктауна (1781), напустио је службу и вратио се у Маунт Вернон (1783). Био је делегат и председавајући на уставној конвенцији (1787) и помогао да се осигура одобрење Устава у Вирџинији.[4]

Када су се државни гласачи састали да изаберу првог председника (1789), Вашингтон је једногласно изабран. Оформио је кабинет да би ускладио фракцијске и политичке разлике, али је имао јаку централну владу. Када је изабран у другом мандату, тражио је компромисно решење између политичких фракција од којих су касније постале федералистичка и демократска партија. Јавно је истакао неутралност у рату између Британије и Француске (1793) и послао трупе да сузбије Виски побуну (1794).[4]

Одбио је трећи председнички мандат, направивши преседан за наредне 144. године, и повукао се 1797. пошто је одржао свој опроштајни говор. Познат је као отац своје земље, сматра се једном од највећих личности у историји САД. Џорџ Вашингтон је често сматран за најбољег председника у историји САД.[5][4]

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]
Родно место Џорџа Вашингтона

Џорџ Вашингтон је био син Огастина Вашингтона и Мери Бел Вашингтон. Рођен је у округу Вестморланд, у колонији Вирџинији, 11. фебруара 1731. године (по јулијанском календару). Према грегоријанском календару који је у Британској империји усвојен 1752. године, датум Вашингтоновог рођења је 22. фебруар 1732. године. Био је племићког порекла. Његов прадеда, Џон Вашингтон, емигрирао је у Вирџинију 1657. године и започео са откупом земље и робова[6]. Делатност је наставио његов син Лоренс и унук Огастин, отац Џорџа Вашингтона. Џорџ Вашингтон је имао шесторо браће и сестара. Три његове сестре су умрле пре стицања пунолетства[7]. Отац му је умро када је Џорџ имао једанаест година[8]

Већи део детињства Џорџ Вашингтон провео је на фарми Фери у округу Стафорд, у близини Фредериксбурга. Његов старији брат Лоренс наследио је још једно имање свог оца, плантажу на реци Потомак, која се називала Маунт Вернон (у част адмирала Едварда Вернона). Џорџ је најпре наследио фарму Фери, а након Лоренсове смрти и Маунт Вернон.[9]

Смрт Вашингтоновог оца онемогућила је његово школовање у Енглеској. Школовао се код англиканског свештеника близу Фредериксбурга.[10][11]. Када је имао 15 година, требало је да се пријави у енглеску краљевску морнарицу, али се његова мајка супротставила[12]. Захваљујући утицају свог брата, са 17 година постављен је за службеног геометра за округ Калпепер. Добро плаћено место омогућило му је да купи земљу у долини реке Шенандоа. Године 1751. отпутовао је на Барбадос са Лоренсом који је боловао од туберкулозе. Током путовања је добио мале богиње које су оставиле ожиљке на његовом лицу[13]. Лоренсово здравље се, међутим, није поправило те се он вратио у Маунт Вернон где ће умрети 1752. године[14]

Фебруара 1753. Вашингтон је именован за једног од четири ађутанта Вирџиније са чином мајора.[15] Док је боравио у Фредериксбургу у овом периоду, Вашингтон је постао масон, иако је његово учешће у организацији било минимално[16].

Учешће у Седмогодишњем рату

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Седмогодишњи рат
Главни чланак: Француски и индијански рат
Портрет Џорџа Вашингтона из 1772. године

Британско Охајо предузеће настојало је да се прошири у долини Охајо отварајући нове центре за трговину са Индијанцима.[17] Године 1753. Француска је и сама почела да шири војну контролу у Охају, али и у британским колонијама Вирџинији и Пенсилванији. То је довело до избијања сукоба у колонијама под називом Француски и индијански рат (1754—1762). Вашингтон је био укључен у рат још од самог почетка. Касније ће рат израсти у светски сукоб познат као Седмогодишњи рат (1756—1762).

Роберт Динвиди, гувернер колоније Вирџиније, добио је наређење од британске владе да чува британске територије, укључујући и слив реке Охајо. Крајем 1753. године он је наредио Вашингтону да уручи писмо Французима у коме од њих тражи да напусте долину Охаја.[17] Вашингтон се састао са Таначарисоном и поглавицом Ирокеза. Предао је писмо за француског команданта Жака Легардера Сен-Пјера.[18] Француз је одбио да напусти земљу. Вашингтон је водио дневник током свог путовања. По Динвидовом наређењу, дневник је штампао Вилијам Хантер и тако допринео Вашингтоновој популарности.[19] Сакупио је групу од 100 људи и са њима започео војну каријеру.[20]

Динвиди је послао Вашингтона натраг у Охајо да штити изградњу утврђења Охајо компаније у данашњем Питсбургу у Пенсилванији. Међутим, пре него што је Вашингтон стигао у ту област, Французи су већ истерали британске трговце и започели изградњу свог утврђења. Дана 28. маја 1754. године Вашингтон се сукобио са Французима у бици код Жумонвила. Битка је трајала око 15 минута. Француски командант Жумонвил је убијен, а већина његових људи је заробљена или су страдали.[21] Французи су одговорили нападом у коме је Вашингтон заробљен јула 1754. године.[22] Међутим, дозвољено му је да се са својим трупама врати у Вирџинију.[23] Овај догађај имао је светске последице. Француска и Британија прекинули су дипломатске односе и отпочели су борбу за колоније у Северној Америци. Рат је и званично проглашен 1756. године.[24]

Вашингтон је 1755. године постао помоћник британског генерала Едварда Брадока, вође кобне Брадокове експедиције. Брадок је требало да са јаким снагама британске војске протера Французе из Охаја. Први циљ био је освајање Форт Дукејна.[25]. На почетку експедиције Вашингтон се разболео. Препоручио је Брадоку да војску подели у две дивизије. У бици код Мононгахела, Брадок је смртно рањен. Британци су се повукли у нереду. Вашингтон је показао велику храброст и издржљивост у бици када је, упркос болести, испод њега страдало два коња, а капут му је био пробијен са четири метка.[26]

Динвиди је 1755. године наградио Вашингтона именујући га командантом свих трупа у Вирџинији са задатком одбране западне границе. Под његовом командом било је 1000 војника. Вашингтон их је сам провео кроз обуку. Потом их је повео у рат против Индијанаца на западу.[27] У десет месеци, Вашингтонов пук водио је двадесет битака у којима је страдала трећина људи.[28][29] Граница Вирџиније је одбрањена. Године 1758. учествовао је у Форбесовој експедицији чији је циљ био освајање Форт Дукејна. Французи су напустили тврђаву, а Британци су остварили изузетно значајну стратешку победу. Након завршетка Форбесове експедиције, Вашингтон се пензионисао децембра 1758. године.[30] Није учествовао у војном животу све до избијања Револуције 1775. године.

Међуратни период (1759—1775)

[уреди | уреди извор]
Маунт Вернон (Вирџинија)

Вашингтон се 6. јануара 1759. године оженио богатом удовицом Мартом која је имала 28 година. Џорџ и Марта имали су срећан брак. Марта је имала двоје деце из претходног брака, Џона и Марту. Џорџ и Марта нису имали заједничке деце. Болест малих богиња коју је прележао 1751. године вероватно га је учинила стерилним.[31] Брачни пар преселио се у Маунт Вернон, у близини Александрије, где је Џорџ био плантажер, а учествовао је и у политичком животу. Браком са богатом Мартом, Вашингтон је постао један од најбогатијих људи Вирџиније.[32] Стекао је трећину имања (од 18.000 хектара) имања Кустиса, покојног Мартиног мужа. Добио је око 23.200 хектара земље за заслуге у рату.[33] Вашингтон је често куповао земљу. До 1755. године удвостручио је величину Маунт Вернона на 6.500 хектара. Повећао је и број својих робова на преко 100. Био је посланик скупштине у Вирџинији седам година, почев од 1758. године.[34]

Америчка револуција

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Амерички рат за независност

Вашингтон се 1765. године успротивио Закону о таксеним маркама, првом директном порезу кога је Енглеска наметнула америчким колонијама. Тада је почео да преузима водећу улогу у све већем отпору колониста према Британцима. Противио се британским Тауншенд актима из 1767. године. Маја 1769. године предложио је бојкот енглеске робе у Вирџинији на коју су се акти односили.[35]. Јула 1774. године председавао је састанком на коме су усвојене Ферфаксове одлуке којима је одлучено да се сазове Први Континентални конгрес.[36][37]

Прве године (1775—1776)

[уреди | уреди извор]
Џорџ Вашингтон код Трентона

Битка код Лексингтона и Конкорда у близини Бостона (април 1775) представља први оружани сукоб Британаца и устаника. Након ње је избила Америчка револуција.[38]. Вашингтон је имао углед, војно искуство, харизму и утицај, а био је познат и као велики патриота. На почетку је одбијао функцију главнокомандујућег сматрајући да није довољно способан за њу[39]. Међутим, није имао озбиљну конкуренцију.[40] Континентални конгрес је 14. јуна 1775. године створио Континенталну армију. Номинован од стране Џона Адамса од Масачусетса, Вашингтон је постављен за генерала[41] Британска влада је 23. августа прогласила револуционаре побуњеницима и издајницима.

Вашингтон је преузео команду над Континенталном војском у Кембриџу у Масачусетсу, јула 1775. године, током британске опсаде Бостона. Схвативши да је америчкој војсци највише недостајало барута, Вашингтон је тражио нове изворе. Револуционари су упадали у британске арсенале, укључујући и неке на Карибима. Барут је куповао углавном од Француза.[42] Под притиском Вашингтонових снага, Британци су напустили опсаду 17. марта и повукли се ка Њујорку.

Августа 1776. године британски генерал Вилијам Хау је покренуо велику поморску и копнену офанзиву са намером да освоји Њујорк. Континентална војска Вашингтона, по први пут као војска независних САД, сукобила се са Британцима у бици код Лонг Ајланда, највећој бици у почетној фази рата. Америчка војска била је у мањини. Многи су напустили бојно поље, а Вашингтон је приморан на повлачење преко Ист Ривера. Послушавши савет генерала Натанијела Грина, Вашингтон је покушао да ослободи Форт Вашингтон, али је поражен у бици. Потом је наставио са бегом преко Њу Џерзија. Будућност Континенталне армије била је неизвесна због низа пораза. Вашингтон је прешао 25. децембра Делавер којим су пловиле санте, а 26. децембра напао у Трентону три британска пука (битка код Трентона). Британци прелазе у напад који је Вашингтон одбио, али се нашао између британских снага Чарлса Корнволиса и Делавера. Победи код Трентона уследила је нова победа код Принстона.[43]

Кампања 1777. и 1778. године

[уреди | уреди извор]
Предаја Јорктауна

Крајем лета 1777. године британски генерал Џон Бергојн предводи велику војску јужно од Квебека са намером да угуши побуну у Новој Енглеској. Генерал Вилијам Хау је из Њујорка упутио своју војску ка Филаделфији уместо да се креће обалом реке Хадсон и тако удружи са Бергојновим снагама. Била је то велика стратешка грешка. Вашингтон је пожурио да га ангажује код Филаделфије. У бици која је уследила Вашингтон је поражен. Његова војска била је релативно неискусна. Након битке код Брендивајна (11. септембар), Хау је заобишао Вашингтона и марширао ка Филаделфији. Вашингтон га је напао, али је доживео још један пораз код Германтауна. У међувремену, Бергојн је на северу заробљен након катастрофалне битке код Саратоге.[44] Пораз код Саратоге довео је до великог војно-дипломатског преокрета. Француска улази у рат на страни Америке.

Вашингтонови порази навели су неке чланове Конгреса, предвођене Томасом Конвејом, да размотре могућност одузимања команде.[45] Дивљење према Вашингтону је неизбежно слабило. Децембра 1777. године Вашингтонова војска (11.000 људи)[46] прешла је у Вали Форџ да ту проведе зиму. У наредних шест месеци, Вашингтон је изгубио између 2000 и 3000 људи који су умрли од болести.[47][48][49] Међутим, војска је из Вали Форџа изашла у добром стању. Британци су 1778. године евакуисали Филаделфију и повукли се у Њујорк.[50] Вашингтон их је напао код Монмаута. Једна од највећих битака Америчког рата за независност завршена је неодлучно.[51] Британци су наставили марш ка Њујорку. Вашингтонова војска напустила је град[50]

Завршне године рата

[уреди | уреди извор]
Сцена са уставотворне скупштине

Лета 1779. године Вашингтон и Конгрес су одлучили да покрену кампању против Лојалиста и Ирокеза.[52] Јуна 1779. године ратници Ирокеза придружили су се британској војски генерала Батлера. Августа 1779. године Џон Саливан водио је војну операцију у којој је уништио преко 40 села Ирокеза и спалио им све усеве.[53] Међутим, убио је мало људи јер су Индијанци побегли на британске поседе у Канади.

Вашингтон је у међувремену преселио свој штаб из Мидлброка у Њу Виндсор на реци Хадсон. Његова армија бројала је око 10.000 људи. Британци, предвођени Хенријем Клинтоном, кренули су узводно реком Хадсон, али су их зауставиле снаге америчког генерала Антонија Вејна. Зима 1779/80. била је најтежа за америчку војску. Температура је пала на 16 степени испод нуле, а реке су се заледиле.[54] Крајем 1779. године Клинтон је своје снаге померио јужно од Чарлстона ради офанзиве против патриота предвођених Бенџамином Линколном. Линколн је поражен, а Клинтон се победнички вратио у Њујорк остављајући Корнволиса на југу. Конгрес је Линколна сменио Хорејшиом Гејтсом упркос препоруци Натанијела Грина у корист Вашингтона. Гејтс није постигао успеха у Јужној Каролини те је смењен Грином. Средином следеће године француски генерал Лафајет вратио се у Америку са додатним појачањима.[55] Британци су држали готово читав југ.

Вашингтон је примио вест о издаји америчког генерала Бенедикта Арнолда који је значајно допринео Револуцији. Арнолд је био огорчен политиком Конгреса и савезништвом са Француском (са којом се борио у Француско-индијанском рату). Тешка зима 1780/81. довела је до побуне пенсилванијских трупа. Вашингтон је успео да угуши побуну. Јула 1780. године пристижу нова појачања предвођена француским адмиралом Франсоа Грасом и Жаном Батистом Рошамбеом.[56] Французи односе значајну поморску победу у заливу Чесапик 5. септембра следеће године.[57] Континентална војска Џорџа Вашингтона, недавно финансирана са 20.000 долара од стране Француза, задала је Британцима одлучујући удар освајањем Јорктауна 19. октобра 1781. године.[58][59] Корнволис није дошао на церемонију предаје града због болести. Освајање Јорктауна означио је крај великих сукоба у континенталном делу Северне Америке.

Британци су још увек имали војску од 26.000 људи у Њујорку и Чарлстону, али и снажну флоту. Француска војска се повукла па су Американци 1782—83. године били сами. У америчкој војсци расте непослушност, а у једном тренутку су побуњеници присилили Конгрес да се из Филаделфије пресели у Принстон. Вашингтон је марта 1783. године угушио побуну.[60]. Париским миром из 1783. године Британија је Америци признала независност[61]. Уследила је евакуација Њујорка. Вашингтон је 23. децембра 1783. године распустио своју војску и поднео оставку.[62]

Председништво

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Председнички избори у САД 1788/89. и Председнички избори у САД 1792.
Џорџ Вашингтон, Џилберт Стјуарт

Вашингтоново пензионисање није било дугог века. Након дуготрајног оклевања, пристао је да присуствује уставотворној скупштини у Филаделфији лета 1787. године као делегат из Вирџиније.[39][63] Једногласно је изабран за председавајућег. На скупштини је донет устав САД.[64] Овај догађај сматра се једним од најзначајнијих у америчкој историји.

Колегијум изборника једногласно је Вашингтона изабрао за првог председника 1789. године, и поново 1792. године. Једини је председник који је једногласно изабран на ту позицију. Џон Адамс изабран је за потпредседника. Дана 30. априла 1789. године Вашингтон је положио свечану заклетву.[65] На крају заклетве додао је "Тако ми Бог помогао" и пољубио Библију. То су, као део свечаног чина, понављали сви амерички председници до данас[66]

Конгрес САД одредио је плату од 25.000 долара годишње (око 340.000 долара 2015. године). Свестан да се држава налази у тешкој финансијској ситуацији, Вашингтон је у почетку одбио плату. На наговор Конгреса је, на крају, прихватио исплату.[67] Након истека другог мандата, Вашингтон је одбио да се по трећи пут кандидује.

Вашингтон није био члан ниједне политичке партије, а надао се да ниједна неће бити формирана.[68] Александар Хамилтон, секретар трезора, ударио је темеље Федералистичкој партији, а Томас Џеферсон, државни секретар, Демократско-републиканске партије. Вашингтон је подршку пружио Хамилтону. Џеферсон је због сукоба са Вашингтоном и Хамилтоном напустио владу добровољно.[69]. Вашингтон му никада није опростио и никада са њим није разговарао.[69]

Законом о резиденцији од 16. јула 1790. године одређено је да се нова америчка престоница оснује на реци Потомак.[70] Тачну локацију требало је одредити председник Вашингтон. Дана 9. септембра 1791. град је добио име по Џорџу Вашингтону, а округ је назван Колумбија. Вашингтон је 1791. године увео порез на дестилацију алкохола. То је довело до протеста у пограничним областима, посебно у Пенсилванији. Овај догађај познат је као Виски револуција. Побуна је угушена 1794. године.[71]

Спољна политика

[уреди | уреди извор]
Вашингтонов гроб у Маунт Вернону

Године 1789. избила је Француска револуција против краља Луја. Монарси европских држава пружили су помоћ француском краљу због негативног одјека револуционарних идеја у својим државама. Фебруара 1793. године избијају Француски револуционарни ратови. Борба Француске и остатка Европе трајаће све до пада Француског царства 1815. године. Британска империја била је једина држава која је учествовала у свим ратовима против Наполеона. Сем тога, она је била и главни финансијер и подстрекач наставка опирања француској моћи. Уз сагласност владе, Вашингтон је прогласио неутралност САД. Револуционарна влада Француске послала је дипломату Едмонда Шарла Генета у Америку. Генет је у Америци дочекан са великим ентузијазмом. Настојао је да убеди народ да изврши притисак на владу да подржи Француску револуцију. Вашингтон је затражио од француске владе да повуче Генета. Она је то и урадила.[72]

Како би избегао нов рат са Британијом, Хамилтон је формулисао "Џеј уговор" (по Џону Џеју) о нормализацији трговинских односа са Британијом и решавању дугова преосталих након Револуције.[73] Џеферсон је, уз подршку Француске, снажно напао споразум. Вашингтон је на крају пришао Британији и обезбедио ратификацију у Сенату. Овим споразумом је одложен рат са Британијом. Односи са Француском су, међутим, погоршани што ће довести до рата за време председништва Џона Адамса[74][75].

Године 1797. Вашингтон се повукао са функције након што је одржао опроштајни говор.[76]

Последње године и смрт

[уреди | уреди извор]

Вашингтон се марта 1797. године вратио у Маунт Вернон. Последње године живота провео је на својим плантажама где је и производио алкохол.[77] Рат са Француском био је неизбежан. Председник Џон Адамс понудио је Вашингтону титулу врховног команданта америчких снага (13. јул 1798). Ова функција била је само формална. Вашингтон није учествовао у ратним операцијама већ само у припремама војске.[78][79] Умро је седамнаест месеци касније.

Вашингтон је умро у суботу, 14. децембра 1799. године у 67. години. Два дана раније је по снегу и киши прегледао своје плантаже јашући коња. По повратку није променио мокру одећу.[80] Троје лекара лечило је Вашингтона пред смрт.[81] Пред смрт је изгубио доста крви. Умро је око 10 часова. Тачан узрок Вашингтонове смрти предмет је расправа од дана када је умро.[82][83][84]

Широм света, људи су били ожалошћени смрћу Џорџа Вашингтона. У Француској је конзул Наполеон Бонапарта наредио десет дана жалости у целој земљи.[85] Када су примили вест о смрти Вашингтона, његови бивши непријатељи у Британији су му одали почаст тиме што је флота на Ламаншу испалила 20 плотуна.[86] У САД су хиљаде људи носили црнину месецима. Вашингтон је сахрањен на свом имању у Маунт Вернону.[87] По Вашингтону је назив добила америчка престоница и 31 округ.[88]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Вашингтон, 1776, Чарлс Вилсон Пил
    Вашингтон, 1776, Чарлс Вилсон Пил
  • Џилберт Стјуарт, 1797.
    Џилберт Стјуарт, 1797.
  • Рембрант Пил, 1797.
    Рембрант Пил, 1797.
  • На новчаници од 20 долара из 1905. године
    На новчаници од 20 долара из 1905. године
  • Марка из 1899. године
    Марка из 1899. године
  • Волстрит
    Волстрит
  • Гробно место у Маунт Вернону
    Гробно место у Маунт Вернону
  • Статуа из 1840. године
    Статуа из 1840. године
  • Потпис Џорџа Вашингтона
    Потпис Џорџа Вашингтона
  • Новчић, 1 долар
    Новчић, 1 долар
  • Вотерфорд, Пенсилванија
    Вотерфорд, Пенсилванија
  • Статуа у Паризу
    Статуа у Паризу
  • Масонска зграда Џорџ Вашингтон у Александрији
    Масонска зграда Џорџ Вашингтон у Александрији
  • Вашингтонов обелиск
    Вашингтонов обелиск

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Chernow, „Ron (October 18, 2010). Ron Chernow on George Washington (MP3)”. Архивирано из оригинала 16. 05. 2012. г. Приступљено 29. 12. 2011. . We The People Stories (Podcast) (Philadelphia: National Constitution Center)
  2. ^ Lillback & Newcombe 2006.
  3. ^ Wilson & Reill 2009, стр. 148.
  4. ^ а б в г д ђ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 24. ISBN 86-331-2112-3. 
  5. ^ Why is George Washington the Greatest President?
  6. ^ Dorothy Twohig, "The Making of George Washington" in Hofstra (1998)
  7. ^ "„Burials at George Washington Birthplace National Monument”. Архивирано из оригинала 23. 06. 2008. г. Приступљено 29. 1. 2011. ". George Washington Birthplace National Monument. National Park Service. Archived from the original on June 23, 2008..
  8. ^ "„George Washington's Family Chart". Mo”. Приступљено 12. 11. 2011. unt Vernon Ladies' Association
  9. ^ Freeman 1948, стр. 15–72.
  10. ^ "„Life Before the Presidency”. Приступљено 12. 11. 2011. ". American President: George Washington (1732–1799). Miller Center of Public Affairs, University of Virginia..
  11. ^ Ferling 2010, стр. 5–6.
  12. ^ Freeman 1948, стр. 199.
  13. ^ Flexner 1974, стр. 8.
  14. ^ Freeman 1948, стр. 264.
  15. ^ Freeman 1948, стр. 268.
  16. ^ Alden 1993, стр. 9.
  17. ^ а б Freeman 1948, стр. 274–327.
  18. ^ Lengel 2005, стр. 23–24.
  19. ^ Washington, George. The Journal of Major George Washington, Sent by the Hon. Robert Dinwiddie to the Commandment of the French Forces in Ohio. New York: Reprinted for J. Sabin, 1865.
  20. ^ Grizzard, Frank E. George Washington: A Biographical Companion. Santa Barbara, Calif: ABC-CLIO, 2002.
  21. ^ Lengel 2005, стр. 31–38.
  22. ^ Grizzard 2002, стр. 115–119.
  23. ^ Ellis 2004, стр. 17–18.
  24. ^ Anderson 2005, стр. 100–101.
  25. ^ Alden 1993, стр. 35–36.
  26. ^ Alden 1993, стр. 37–46.
  27. ^ Flexner 1965, стр. 138.
  28. ^ Fischer 2004, стр. 15–16.
  29. ^ Ellis 2004, стр. 38.
  30. ^ Lengel 2005, стр. 75–76, 81.
  31. ^ Flexner 1974, стр. 42–43.
  32. ^ Ferling 2000, стр. 33–34.
  33. ^ Rasmussen & Tilton 1999, стр. 100.
  34. ^ Ellis 2004, стр. 41–42, 48.
  35. ^ Freeman 1968, стр. 174–176.
  36. ^ Ferling 2010, стр. 100.
  37. ^ Cont'l Cong., Credentials of the Delegates from Virginia, in 1 Journals of the Continental Congress, 1774–1789 23 (Library of Cong. eds., 1904).
  38. ^ Rasmussen & Tilton 1999, стр. 294.
  39. ^ а б Bell 2005
  40. ^ Ellis 2004, стр. 68–72.
  41. ^ "WEDNESDAY, JUNE 14, 1775 (Journals of the Continental Congress, 1774-1789, ed. Worthington C. Ford et al. (Washington, D.C., 1904-37)". memory.loc.gov. Library of Congress. June 14 (1775). p. 89-90. Приступљено 21. 6. 2015.
  42. ^ Stephenson, Orlando W. (1925). „The Supply of Gunpowder in 1776”. The American Historical Review. 30 (2): 271—281. JSTOR 1836657. doi:10.2307/1836657. 
  43. ^ Fischer 2004, стр. 367.
  44. ^ Higginbotham (1971, ch. 8)
  45. ^ Heydt, Bruce (December 2005). "'Vexatious Evils': George Washington and the Conway Cabal". American History 40 (5): p. 50–73.
  46. ^ Chai, Jane; Homol, Lindley (2009). "The Forging of an Army". Pennsylvania Center for the Book. Pennsylvania State University. Приступљено 19. 1. 2011.
  47. ^ Rogers, J. David. "George Washington: God's Man for America" (PDF). Missouri University of Science and Technology. Приступљено 19. 1. 2011.
  48. ^ Fowler, William Morgan, Jr. "Valley Forge". World Book Encyclopedia 20 (2002 ed.). World Book Inc. p. 266.
  49. ^ "„History & Culture”. Приступљено 19. 1. 2011. ". Valley Forge National Historical Park. National Park Service
  50. ^ а б "„This Day in History: American Revolution – June 18, 1778, British abandon Philadelphia”. Приступљено 2. 6. 2011. ". History.com
  51. ^ "„Battle of Monmouth 1778”. Приступљено 2. 6. 2011. ". Rediscovering George Washington. PBS. 2002
  52. ^ Grizzard 2002, стр. 303.
  53. ^ Mann 2008, стр. 106.
  54. ^ Alden 1993, стр. 185–186.
  55. ^ Alden 1993, стр. 187–188.
  56. ^ Lancaster & Plumb 1985, стр. 311.
  57. ^ Alden 1993, стр. 198–199.
  58. ^ Mann 2005, стр. 38.
  59. ^ Lancaster & Plumb 1985, стр. 254
  60. ^ Kohn, Richard H. (1970). „The Inside History of the Newburgh Conspiracy: America and the Coup d'Etat”. The William and Mary Quarterly. 27 (2): 188—220. JSTOR 1918650. doi:10.2307/1918650. 
  61. ^ Washington, George. "„Letter to Continental Army, 2. 11. 1783, Farewell Orders; Letter to Henry Knox, 2. 11. 1783”. Архивирано из оригинала 21. 08. 2013. г. Приступљено 13. 11. 2011. ". George Washington Papers, 1741–1799: Series 3b Varick Transcripts. Library of Congress
  62. ^ John Shi, "Review," Journal of Southern History (May 1990) 46:2. p. 336
  63. ^ "„George Washington, Covenanter squatters Historical Marker”. Приступљено 7. 1. 2014. ". ExplorePA. WITF. 2011
  64. ^ "„The President's House: Freedom and Slavery in the Making of a New Nation”. Приступљено 3. 1. 2011. ". Independence National Historical Park. National Park Service..
  65. ^ "„Presidential Oaths of Office”. Приступљено 13. 11. 2011. ". Presidential Inaugurations. Library of Congress
  66. ^ Политикин забавник, број 2683 (11. 7. 2003)
  67. ^ Chernow (2010, Kindle location 11,386)
  68. ^ Elkins & McKitrick 1995, стр. 290.
  69. ^ а б Chernow 2004, стр. 427.
  70. ^ Alden 1993, стр. 243–244.
  71. ^ Coakley 1996, стр. 43–49.
  72. ^ Elkins & McKitrick 1995, стр. 335–354.
  73. ^ Elkins & McKitrick (1995, ch. 9)
  74. ^ Grizzard 2005, стр. 263.
  75. ^ Lengel 2005, стр. 357.
  76. ^ Matthew Spalding, "The Command of its own Fortunes: Reconsidering Washington's Farewell Address" in Fishman, Pederson & Rozell (2001, ch. 2); Virginia Arbery, "Washington's Farewell Address and the Form of the American Regime" in Gregg & Spalding. (1999). p. 199-216
  77. ^ Breen, Eleanor E.; White, Esther C. (децембар 2006). „A Pretty Considerable Distillery—Excavating George Washington's Whiskey Distillery” (PDF). Quarterly Bulletin of the Archeological Society of Virginia (Archeological Society of Virginia). 61 (4): 209—220. 
  78. ^ Kohn 1975, стр. 225–42.
  79. ^ Grizzard 2005, стр. 264.
  80. ^ Vadakan, Vibul V. (Winter–Spring 2005). "A physician looks at the death of Washington Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2015)". The Early America Review 6 (1).
  81. ^ Washington 1799, стр. 257.
  82. ^ Vadakan, Vibul V. (Winter–Spring 2005). "A physician looks at the death of Washington". The Early America Review 6 (1).
  83. ^ Mitgang, Herbert (14. 12. 1999). "Death of a president: a 200-year-old malpractice debate". New York Times.
  84. ^ Wallenborn, White McKenzie (5. 11. 1997). „George Washington's Terminal Illness: A Modern Medical Analysis of the Last Illness and Death of George Washington”. The Papers of George Washington (University of Virginia). Архивирано из оригинала 2005-04-13. г. Приступљено 1. 6. 2013. 
  85. ^ Abbott 1860, стр. 137.
  86. ^ Б. Муни; 100 великих вођа; Лагуна, 2009. год. (стр. 48)
  87. ^ "The Funeral". The Papers of George Washington. University of Virginia. Archived from the original on 5. 7. 2006. Приступљено 3. 7. 2011.
  88. ^ Политикин забавник, број 2683 (11. 7. 2003)

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џорџ_Вашингтон&oldid=28923451”