Ашока
Ашока Велики[1] | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 304. п. н. е. |
Место рођења | Патна, Мауријско царство |
Датум смрти | 232. п. н. е. |
Место смрти | Патна, Мауријско царство |
Породица | |
Супружник | Tishyaraksha, Kaurwaki, Maharani Devi, Rani Padmavati |
Потомство | Kunala, Mahinda, Sangamitta, Tivala, Charumati |
Родитељи | Биндусара Рани Дхарма |
Династија | Дасаратха Маурја |
цар Индије[2] | |
Период | 273–232. п. н. е. |
Претходник | Биндусара |
Ашока Велики (273–232. п. н. е.; изговор /əˈʃoʊkə/; санскритизовано као IAST: Aśoka), или у садашњем пракриту Asoka,[3] био је владар Маурјанског царства[4] у северној Индији у III веку п. н. е. Он је владао скоро целокупним Индијским потконтинентом од око 268. до 232. п. н. е.[5][6]
Унук оснивача Маурјанске династије, Чандрагупта Маурија, Ашока је промовисао ширење будизма. Један од индијских највећих царева, Ашока је проширио Чандрагуптино царство тако да је владао облашћу која се протеже од данашњег Авганистана на западу до Бангладеша на истоку. Њигово царство је покривало целокупни Индијски потконтинент изузев делова данашњег Тамил Надуа, Карнатаке и Керале. Престоница царства је била Паталипутра (у Магади, данашњој Патни), са провинцијалним престоницама у Таксили и Уџајину.
Ашока је водио деструктивни рат против државе Калинга (модерна Одиша),[7] коју је покорио око 260. п. н. е.[8] Након освајања Калинге постао је будиста.[9][7] Ашока је слао мисије у Шри Ланку и централну Азију, и захваљујући њему је прихваћен Будизам у Шри Ланци, земљи најстарије будистичке традиције.[10] Неки заправо сматрају Ашкоку утемељитељем будизма као религије, за разлику од Буде који га је утемељио као филозофију.[10]
Он се памти по Ашокиним стубовима и указима, и по успостављању монумената који су означили неколико значајних места у животу Сидарта Гаутама.[11] Осим Ашокиних указа, биографске информације о њему се ослањају на легенде написане некон више векова, као што је Ашокавадана из другог века („Прича о Ашоки”, део Дивјивадане), и Шриланкански текст Махавамса („Велика хроника”). Амблем модерне Републике Индије је адаптација Ашокине лавовске престонице. Његово санскритско име „Aśoka” има значење „безболан, без туге” ( a привативум и śoka, „бол, туга”). У његовим указима, он је ословљаван као Devānāmpriya (Пали Devānaṃpiya или „божји миљеник”), и Priyadarśin (Пали Piyadasī или „Он који свима придаје љубав”). Његова наклоност за повезаност његовог имена са Saraca asoca дрветом, или „Ашокиним дрветом”, се исто тако помиње у Ашокавадани. У Садржају историје, Херберт Џорџ Велс пише, „Међу десетинама хиљада имена монарха која су нагомилана у историјским стубцима, њиховим величанствима и грациозама и просветљеностима и краљевским височанствима и слично томе, име Ашоке сија ли сија, готово само, попут звезде.”[12]
Биографија
[уреди | уреди извор]Ашока је утемељитељ династије Маурија, и проширио је Магадханско краљевство на западну половину северне Индије. Освајањем Калинге око 265. п. н. е. померио је југоисточну границу с излазом на море.[13][14] Тај последњи подухват, пропраћен страховитим крвопролићем, код Ашоке је изазвао дубоке душевне потресе, након чега је прихватио будизам који се у Магадхи појавио два века раније[15]. Од тада је окрутни Ашока постао познат као богоугодни Ашока. По речима самога цара, отада се његовим земљама није више проносио звук добоша, већ глас дарме (дхамагхоса).[15]
Детињство и младост
[уреди | уреди извор]Ашока је рођен као син мауријског цара Биндусаре и његове супруге Субхадрађи (или Дарма).[16] Он је био унук Чандрагупте Маурије, оснивача Мауријске династије, који је био рођен у скромној породици, и уз подршку Чанакје ултиматно изградио једно од највећих царстава у античкој Индији.[17][18][19] Према римском историчару Апијану, Чандрагупта је направио „брачни савез” са Селеуком; те стога постоји могућност да је Ашока имао селеушку грчку баку.[20] Један индијски пурански извор, Пратисарга Парва из Бавишја Пурана, исто тако описује брак Чандрагупте са грчком принцезом, Селеуковом ћерком.[21][22]
Древни будистички, хиндуски, и ђаинистички текстови пружају различите биографске тврдње. Авадански текстови помињу да је његова мајка била краљица Субхадриђи. Према Ашокавадани, она је била ћерка Брамана из града Чампа.[23][24]:205 Она му је дала име Ашока, са значењем „један без туге”. Дивјавадана садржи сличну причу, али даје име краљице као Јанападакалјани.[25][26] Ашока је имао неколико старије браће, сви од који су били полубраћа од других жена његовог оца Биндусара. Ашока је прошао кроз краљевску војну обуку.[27]
Успон на власт
[уреди | уреди извор]Будистички текст Дивјавадана описује како је Ашока угушио побуну узроковану дејством злих министара. Могуће је да је то био један од инцидената у Биндусарово бреме. Таранта наводи да је Чанакја, Биндусаров главни саветник, уништио племство и краљеве 16 градова и да је постао господар свих територија између источног и западног мора. Неки историчари сматрају да је то индикације Биндусаровог освајања висоравни Декан, док други самтрају да се радило о супресији побуне.[23]
- Гувернер Уџајина
Након тога, Ашока је био стациониран у Уџајину, престоници Малава, као гувернер.[23] Комеморативни натпис пронађен у Сару Мару, Мадја Прадеш, помиње посету Пијадасија (почасно име које је Ашока користио на својим натписима) док је још увек био неожењен принц.[28][29] Овај натпис потврђује Ашоконо присуство у Мадја Прадешу током својих младих дана, и његов статус док је ту боравио.[30]
Ашокин систем
[уреди | уреди извор]Током његове власти, спроводио је званичну политику ненасиља (ахимса). Непотребно убијање и касапљење животиња је напуштено, као нпр. лов из разоноде и жигосање. Ашока је показивао милост и према заробљенима, дозвољавајући им дан слободе сваке године, и омогућавао је обичним грађанима бесплатно образовање на универзитетима.[15] Третирао је поданике као једнаке независно од религије, политике или касте и правио бесплатне болнице и за људе и за животиње. Ашока је дефинисао главне принципе ненасиља, толеранције према сектама и мишљењима, послушност према родитељима, поштовање према учитељима и свештеницима, човечни третман слуга (ропство није ни постојало у Индији у то време) и дарежљивост према свима.[15] Ове реформе описане су Ашокиним едиктима.
Ашокини едикти
[уреди | уреди извор]Ашокини едикти откривају да је он, иако сам будиста, подстицао и помагао различите верске заједнице[31]. У једном од својих едиката уклесаних у стени, чији се оригинал може још и данас читати, цар објављује:
"Не треба поштовати само своју, а одбацивати религије других, већ их треба поштовати због овог или оног разлога. На тај начин помажемо сопственој религији да расте и чинимо услугу религијама других. Чинећи супротно копамо гроб сопственој религији и исто тако штетимо и другима. Ко год штује сопствену религију и блати друге, чини то заправо посвећујући се својој религији и помишља: 'Величаћу своју религију'. Али, напротив, он је тиме смртно рањава. Једино је овакво размишљање исправно: Нека сви слушају и буду вољни да саслушају учења која други проповедају“
— Ашокин едикт
У ту сврху Ашока је именовао посебне великодостојнике који "је требало да штите добробит и правичност у корист припадника свију религија". Овде су изричито поменути Грци (Јона), становници Камбоџе, Гандаре и других суседних земаља (у 5. каменом едикту).
У чувеном 13. каменом едикту, Ашока описује властито преобраћање на ненасиље будистичке религије због кајања након првог ратног успеха, крвавог истребљења племена Калинга, чију будућу сигурност он сада хоће да јамчи кроз "заштиту, деловање и подуку у дарми", Будином учењу.[10]
На свим границама свог Ашока је поставио сличне натписе да би убедио становнике још неосвојених подручја да од њега "могу да очекују само срећу, а не патњу", да "је владар такође спреман да им опрости грешку" (2. Калинга-едикт).[10]
Могуће је да је последњи едикт цара Ашоке (237. п. н. е.), који је у будистичком расколу стао на страну ставиравадина, циљао на избацивање из заједнице старих групе монаха који су формирали језгро једне од најважнијих хинајана секти, сарвастиваде (од sarvam asti, „све јесте"). У доктрини сарвастиваде, све дарме, или феномени, било у прошлости или будућности, стварно постоје. Насупрот њима, ортодоксни стари сматрали су и прошлост и будућност за непостојеће.[33]
Године 1958, је откривен Ашокин едикт на грчком језику у Кандахару, негдашњем Александрополису у Авганистану.[10]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Fogelin 2015, стр. 81 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFogelin2015 (help)
- ^ Kleiner 2015, стр. 474 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFKleiner2015 (help)
- ^ In his contemporary Maski Minor Rock Edict his name is written in the Brahmi script as Devanampriya Asoka. Inscriptions of Asoka. New Edition by E. Hultzsch (на језику: Sanskrit). 1925. стр. 174—175.
- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 92. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Chandra, Amulya (2015-05-14). „Ashoka | biography - emperor of India”. Britannica.com. Архивирано из оригинала 21. 8. 2015. г. Приступљено 9. 8. 2015.
- ^ Thapar 1980, стр. 51.
- ^ а б Bentley 1993, стр. 44
- ^ Kalinga had been conquered by the preceding Nanda Dynasty but subsequently broke free until it was reconquered by Ashoka c. 260 BCE. (Raychaudhuri, H. C.; Mukherjee, B. N. (1996). Political History of Ancient India: From the Accession of Parikshit to the Extinction of the Gupta Dynasty. Oxford University Press. стр. 270–71, 204-9.)
- ^ Mookerji 1962, стр. 60–64 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFMookerji1962 (help)
- ^ а б в г д Čedomil Veljačić, Budizam - religija ili filozofija
- ^ Bentley 1993, стр. 46.
- ^ Lahiri 2015, стр. 20
- ^ Lahiri 2015, стр. 295–296.
- ^ Singh 2017, стр. 162.
- ^ а б в г Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
- ^ Strong 2014, стр. 17.
- ^ Chandragupta Maurya, EMPEROR OF INDIA, Encyclopædia Britannica
- ^ Kulke & Rothermund 2004, стр. 63–65
- ^ Boesche 2003, стр. 7–18.
- ^ The Early State, H. J. M. Claessen, Peter Skalník, Walter de Gruyter, 1978 Claessen, H. J. M.; Skalník, Peter (1978). The Early State. Walter de Gruyter. ISBN 9789027979049.
- ^ Sagar, Krishna Chandra (1992). Foreign Influence on Ancient India. Northern Book Centre. стр. 83. ISBN 9788172110284.
- ^ "Chandragupta married with a daughter of Suluva, the Yavana king of Pausasa. Thus, he mixed the Buddhists and the Yavanas. He ruled for 60 years. From him, Vindusara was born and ruled for the same number of years as his father. His son was Ashoka."
in Pratisarga Parva. Anmol Publications. 2009. стр. 18.. Translation given in: Encyclopaedia of Indian Traditions and Cultural Heritage. . Also online translation: Pratisarga Parva pp. 18 Архивирано 2016-04-23 на сајту Wayback Machine Original Sanskrit of the first two verses given in Sagar, Krishna Chandra (1992). Foreign Influence on Ancient India. Northern Book Centre. стр. 83. ISBN 9788172110284.. : "Chandragupta Sutah Paursadhipateh Sutam. Suluvasya Tathodwahya Yavani Baudhtatapar". - ^ а б в Singh 2008, стр. 332
- ^ Strong 1989, стр. 232
- ^ K. T. S. Sarao (2007). A text book of the history of Theravāda Buddhism (2 изд.). Department of Buddhist Studies, University of Delhi. стр. 89. ISBN 978-81-86700-66-2.
- ^ Singh 2008, стр. 333
- ^ Ayyar 1987, стр. 25.
- ^ Gupta, The Origins of Indian Art, pp. 196
- ^ Archaeological Survey of India
- ^ Allen 2012, стр. 154–155 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFAllen2012 (help)
- ^ A. Sen, Asoka's Edicts (1956).
- ^ „Čemu je Buda podučavao”. www.yu-budizam.com. Архивирано из оригинала 5. 1. 2011. г. Приступљено 1. 7. 2018.
- ^ Елијаде 1996, стр. 40–59.
Литература
[уреди | уреди извор]- Hultzsch, E. (1925). Inscriptions of Asoka: New Edition. Oxford: Government of India.
- Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 92. ISBN 86-331-2075-5.
- Allen, Charles (2012). Ashoka: The Search for India's Lost Emperor (на језику: енглески). Little, Brown Book Group. стр. 154—155. ISBN 9781408703885.
- Bentley, Jerry (1993). Old World Encounters: Cross-Cultural Contacts and Exchanges in Pre-Modern Times. New York: Oxford University Press. ISBN 9780195076400.
- Daniélou, Alain (11. 2. 2003). A Brief History of India. Inner Traditions/Bear. стр. 86. ISBN 978-1-59477-794-3.
- Strong, The Legend of King Ashoka (2014). John S. New Jersey: Princeton University Press. стр. 17.
- K. T. S. Sarao (2007). A text book of the history of Theravāda Buddhism (2 изд.). Department of Buddhist Studies, University of Delhi. стр. 89. ISBN 978-81-86700-66-2.
- Boesche, Roger (2003). The First Great Political Realist: Kautilya and His Arthashastra. Lexington Books. стр. 7—18. ISBN 978-0-7391-0607-5.
- Fogelin, Lars (2015). An Archaeological History of Indian Buddhism. Oxford University Press. стр. 81. ISBN 978-0-19-994823-9.
- Kulke, Hermann; Rothermund, Dietmar (2004). A History of India. Routledge. стр. 63—65. ISBN 978-0-415-32920-0.
- Kleiner, Fred (2015). Gardner's Art through the Ages: A Global History. Cengage Learning. стр. 474. ISBN 978-1-305-54484-0.
- Fogelin, Lars (2015). An Archaeological History of Indian Buddhism. Oxford University Press. стр. 81. ISBN 978-0-19-994823-9.
- Kleiner, Fred (2015). Gardner's Art through the Ages: A Global History. Cengage Learning. стр. 474. ISBN 978-1-305-54484-0.
- Lahiri, Nayanjot (2015). Ashoka in Ancient India. Harvard University Press. стр. 20. ISBN 978-0-674-91525-1.
- Mookerji, Radhakumud (1962). Aśoka (3rd Revised, repr изд.). Delhi: Motilal Banarsidass (reprint 1995). стр. 60—64. ISBN 978-81208-058-28.
- Singh, Upinder (2017). Political Violence in Ancient India (на језику: енглески). Harvard University Press. стр. 162. ISBN 9780674975279.
- Елијаде, Мирча (1996). Водич кроз светске религије. Београд: Народна књига.
- Ahir, D. C. (1995). Aśoka the Great. Delhi: B. R. Publishing.
- Allen, Charles (2012). Ashoka: The Search for India's Lost Emperor. Hachette. ISBN 978-1-408-70388-5.
- Ayyar, Sulochana (1987). Costumes and Ornaments as Depicted in the Sculptures of Gwalior Museum. Delhi: Mittal Publications. ISBN 978-81-7099-002-4.
- Bhandarkar, D.R. (1969). Aśoka (4th изд.). Calcutta: Calcutta University Press.
- Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika. ISBN 978-86-83053-14-8.
- Bongard-Levin, G. M (1986). Mauryan India. ISBN 978-0-86590-826-0. (Stosius Inc/Advent Books Division May ).
- Chauhan, Gian Chand (2004). Origin and Growth of Feudalism in Early India: From the Mauryas to AD 650. ISBN 978-81-215-1028-8.. Munshiram Manoharlal, Delhi.
- Durant, Will (1935). Our Oriental Heritage. New York: Simon and Schuster.
- Falk, Harry (2006). Aśokan Sites and Artefacts – A Source-book with Bibliography. Mainz: Philipp von Zabern, [2006]). ISBN 978-3-8053-3712-0.
- Fitzgerald, James L., ур. (2004). The Mahabharata. 7. The University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-25250-6.
- Gokhale, Balkrishna Govind (1996). Aśoka Maurya. Twayne Publishers. ISBN 978-0-8290-1735-9.
- Hultzsch, Eugene (1914). „The Date of Asoka”. The Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland. Cambridge University Press. 46 (4): 943—951. JSTOR 25189238. S2CID 162453992. doi:10.1017/S0035869X00047419.
- Li Rongxi, trans. The biographical scripture of King Aśoka / transl. from the Chinese of Saṃghapāla. . Berkeley, CA: Numata Center for Buddhist Translation and Research. 1993. ISBN 978-0-9625618-4-9.
- Kosmin, Paul J. (2014). The Land of the Elephant Kings: Space, Territory, and Ideology in Seleucid Empire. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-72882-0.
- Mookerji, Radha Kumud (1988) [first published in 1966]. Chandragupta Maurya and his times (4th изд.). Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0433-3.
- Mookerji, Radhakumud (1962). Aśoka (3rd изд.). Delhi: Motilal Banarsidas.
- Nikam, N. A.; McKeon, Richard (1959). The Edicts of Aśoka. Chicago: University of Chicago Press.
- Sastri, K. A. Nilakanta (1967). Age of the Nandas and Mauryas. Reprint: 1996, Motilal Banarsidass, Delhi. ISBN 978-81-208-0466-1.
- Seneviratna, Anuradha (ed.), Gombrich, Richard; Guruge, Ananda King Aśoka and Buddhism: Historical and Literary studies, Kandy: Sri Lanka; Buddhist Publication Society. Seneviratna, Anuradha (1994). King Aśoka and Buddhism: Historical and Literary Studies (PDF) (1st изд.). Buddhist Publication Society. ISBN 978-955-24-0065-0. Архивирано из оригинала (PDF) 2012-09-23. г.
- Singh, Upinder (2008). A history of ancient and early medieval India : from the Stone Age to the 12th century. New Delhi: Pearson Education. ISBN 978-81-317-1120-0.
- Singh, Upinder (2012). „Governing the State and the Self: Political Philosophy and Practice in the Edicts of Aśoka”. South Asian Studies. University of Delh. 28 (2): 131—145. S2CID 143362618. doi:10.1080/02666030.2012.725581.
- Strong, John (2007). Relics of the Buddha. Motilal Banarsidass Publishers. стр. 136. ISBN 978-81-208-3139-1.
- Swearer, Donald (1981). Buddhism and Society in Southeast Asia. Chambersburg, Pennsylvania: Anima Books. ISBN 978-0-89012-023-1.
- Thapar, Romila (1980) [1973]. Aśoka and the decline of the Mauryas (2nd изд.). Oxford University Press. ISBN 19-6603796- Проверите вредност параметра
|isbn=
: length (помоћ). - von Hinüber, Oskar. (2010). "Did Hellenistic Kings Send Letters to Aśoka?" Journal of the American Oriental Society, 130:2 (Freiburg: 2010). pp. 261–266.
- MacPhail, James Merry: "Aśoka", Calcutta: The Associative Press . . London: Oxford University Press. 1918 https://archive.org/details/asokaheritage00macpiala. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ) (5.9 MB) - Rice, B. Lewis (1889), Inscriptions at Sravana Belgola : a chief seat of the Jains, Bangalore: Mysore Govt. Central Press
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Ashoka на сајту Curlie (језик: енглески)
- BBC Radio 4: Sunil Khilnani, Incarnations: Ashoka.
- BBC Radio 4: Melvyn Bragg with Richard Gombrich et al, In Our Time, Ashoka the Great.