Пређи на садржај

Бубрежна кора

С Википедије, слободне енциклопедије
Бубрежна кора
Анатомија бубрега, са бубрежном кором означеном на врху.
  • 1: Бубрежни паренхим
  • 2: Бубрежна кора
  • 3: Бубрежна срж
  • 4: Периренална маст
  • 5: Капсула
  • 6: Уретер
  • 7: Бубрежна карлица
  • 8: Бубрежна артерија и бубрежна вена
  • 9: Хилус
  • 10: Каликс
Детаљи
СистемМокраћни систем
Називи и ознаке
Латински називCortex renalis
MeSHD007672
TA98A08.1.01.015
TA23368
FMA15581
Анатомска терминологија

Бубрежна кора јесте спољашњи део бубрега између бубрежне капсуле и бубрежне сржи или медули.[1] Код одрасле особе формира непрекидну глатку спољашњу зону са низом избочина (кортикалних стубова) који се протежу надоле између бубрежних пирамида. Бубрежна кора садржи бубрежна телешца и бубрежне тубуле осим делова Хенлеове петље који се спуштају у бубрежну срж. Бубрежна кора садржи крвне судове и кортикалне сабирне канале.

Бубрежна кора је део бубрега у којој се обавља ултрафилтрација крви,[2] и продукује еритропоетин.[3]

Анатомија

[уреди | уреди извор]

Бубрежна кора је спољашњи слој бубрега, дубоко до фиброзне капсуле и окружује унутрашњи медуларни слој или срж бубрега. Продужеци коре бубрега, бубрежни стубови, пројектују се у бубрежну срж и деле је на сегменте троугластог облика који се називају бубрежне пирамиде. Заједно, бубрежна кора и бубрежне пирамиде чине бубрежни паренхим, функционални део бубрега.

У кори се налазе гломерули свих бубрежних нефрона, заједно са проксималним и дисталним увијеним тубулима. Сабирни канали се такође протежу од коре у срж према бубрежним папилама, суженим крајевима бубрежних пирамида у бубрежној сржи.

Кора бубрега је високо васкуларизована. Лучне артерије путују дуж база бубрежних пирамида на кортикомедуларној граници и стварају кортикалне зрачне (интерлобуларне) артерије које пролазе кроз кору. Они стварају аферентне артериоле које доводе крв у гломеруле ради филтрације. Филтрирана крв одлази преко еферентних артериола које стварају перитубуларне капиларе у кори и vasa recta у сржи. Кортикалне перитубуларни капилари се затим поново уједињују и формирају перитубуларне венуле, а затим кортикалне зрачеће вене, пре него што се дренирају у лучне вене на кортикомедуларном споју.[4]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Kriz, W; Bankir, L (1988). „A standard nomenclature for structures of the kidney”. Kidney International (на језику: енглески). 33 (1): 1—7. PMID 3352156. doi:10.1038/ki.1988.1Слободан приступ. 
  2. ^ Brenner, Barry M.; Troy, Julia L.; Daugharty, Terrance M. (1971-08-01). „The Dynamics of Glomerular Ultrafiltration in the Rat”. Journal of Clinical Investigation (на језику: енглески). 50 (8): 1776—1780. ISSN 0021-9738. PMC 442078Слободан приступ. PMID 5097578. doi:10.1172/JCI106667. 
  3. ^ Koury, ST; Koury, MJ; Bondurant, MC; Caro, J; Graber, SE (1989-08-01). „Quantitation of erythropoietin-producing cells in kidneys of mice by in situ hybridization: correlation with hematocrit, renal erythropoietin mRNA, and serum erythropoietin concentration”. Blood. 74 (2): 645—651. ISSN 0006-4971. PMID 2752138. doi:10.1182/blood.V74.2.645.645Слободан приступ. 
  4. ^ „Renal cortex”. Kenhub (на језику: енглески). Приступљено 2023-10-18. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Marieb, E., & Hoehn, K. (2022). Human Anatomy and Physiology, Global Edition. (12th ed.). Pearson Education, Limited.
  • Standring, S., Anand, N., & Tunstall, R. (2021). Gray's anatomy: the anatomical basis of clinical practice (Forty-second edition). Elsevier.
  • Tortora, G. J., Nielsen, M. T., & John Wiley & Sons, Inc., publisher. (2020). Principles of Human Anatomy, 15th Edition. John Wiley & Sons, Incorporated.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).