Пређи на садржај

Република Ђенова

С Википедије, слободне енциклопедије
Пресветла Република Ђенова
Република Ђенова
Застава
Застава
Грб Ђенове
Грб
Република Ђенова
Република Ђенова пред пад
Географија
Континент Европа
Регија Апенинско полуострво
Земља Италија
Престоница Ђенова
Друштво
Службени језик лигурски, латински и италијански
Религија католицизам
Политика
Облик државе република
 — Дужд Симоне Боканегра (први)
Ђакопо Марија Бригноле (последњи)
Историја
Историјско доба средњи век, нови век
 — Оснивање 1005.
 — Укидање 1797.
 — Статус бивша држава
Географске и друге карактеристике
Становништво 650.000 у раном 17. веку[1]
Валута ђеновино

Република Ђенова, односно Пресветла Република Ђенова (итал. Repubblica di Genova, лиг. Repúbrica de Zêna), је била поморска република на подручју данашње северозападне Италије чије је средиште био данашњи италијански град Ђенова, а која је постојала од 11. до 18. века, тачније до 1797. године. Република је настала у 11. веку, када је Ђенова постала самостална градска комуна.[2]

Током касног средњег века била је велика трговачка сила на Средоземном и Црном мору, а између 16. и 17. века је била један од главних финансијских центара у Европи. Током своје историје, Република Ђенова је успоставила бројне колоније широм Средоземног и Црног мора, укључујући Корзику од 1347. до 1768. године, Монако, Јужни Крим од 1266. до 1475. и острва Лезбос и Хиос до 1462. године. Доласком раног новог века изгубила је многе своје колоније и морала је да промени своје интересе, након чега се фокусирала на банкарство чиме је постала финансијски центар Европе. Владар републике је био дужд који је биран на сваке две године, али је у суштини била олигархија којом је владала мала група трговачких породица, из којих су и бирани дуждови.[3]

Ђенова је била позната као „la Superba” („Врхунска”), „la Dominante” („доминантна”), „la Dominante dei mari” („Доминант мора”) и „la Repubblica dei magnifici” („Република Величанствених“). Од 11. века до 1528. била је званично позната као „Compagna Communis Ianuensis”, а од 1580. као „Serenìscima Repùbrica de Zêna” (Најмирнија Република Ђенова).

Године 1797., после унутрашњих немира и под Наполеоновим притиском, Ђенова постаје француски протекторат под именом Лигурска република, коју је Француска анектирала 1805. Иако су се Ђеновљани побунили против Француске 1814. године и сами ослободили град, као резултат Бечког конгреса Ђенова је укључена у Краљевину Сардинију.

Ђеновљанска морнарица је играла фундаменталну улогу у богатству и моћи Републике током векова и њен значај је препознат широм Европе.[4][5] До данас се њено наслеђе, као кључни фактор у тријумфу Ђеновљанске Републике, и даље признаје, а њен грб је приказан на застави Италијанске морнарице. Ђенова се 1284. године победнички борила против Републике Пизе у бици код Мелорије за превласт над Тиренским морем и била је вечити ривал Венецији за превласт у Средоземном мору.

Република је почела када је Ђенова постала самоуправна комуна у 11. веку, а окончала се када ју је освојила Француска Прва република под Наполеоном и замењена је Лигурском Републиком. Лигурска република је припојена Првом француском царству 1805. године; њена обнова је накратко проглашена 1814. након пораза Наполеона, али је на крају припојена Краљевини Сардинији 1815. године.

Име

[уреди | уреди извор]

Званично је била позната као Република Ђенова (латински: Res Publica Ianuensis, лигурски: Repúbrica de Zêna), а Петрарка јој је дао надимак Ла Суперба, због њене славе и импресивних знаменитости. Више од осам векова република је била позната и као la Dominante (Доминантна), la Dominante dei mari (Доминант мора) и la Repubblica dei magnifici (Република величанствених).[6][7]

Историја

[уреди | уреди извор]

Залеђина

[уреди | уреди извор]

Након пада Западног римског царства, на град Ђенову су извршила инвазију германска племена, а око 643. године Генову и друге лигурске градове заузело је Ломбардско краљевство под краљем Ротаријем. Године 773, Краљевство је припојено Франачком царству; први каролиншки гроф Ђенове био је Адемарус, који је добио титулу praefectus civitatis Genuensis.[8] Током овог и следећег века Ђенова је била мало више од малог центра, и полако је градила своју трговачку флоту, која је требало да постане водећи комерцијални превозник западног Медитерана. Године 934–35 град је темељно опљачкала и спалила Фатимидска флота под Јакубом ибн Ишаком ал-Тамимијем.[9] Ово је довело до расправе о томе да ли је Ђенова раног десетог века била „тешко више од рибарског села“ или живописног трговачког града вредног напада.[10]

Године 958, повеља коју је дао Беренгар II од Италије дала је пуну законску слободу граду Ђенови, гарантујући поседовање његове земље у облику земљопоседа.[11] Крајем 11. века општина је усвојила устав, на састанку који су чинили градска трговачка удружења (compagnie) и господари околних долина и обала. Нови град-држава назван је Compagna Communis. Локална организација је вековима остала политички и друштвено значајна. Још 1382. године, чланови Великог већа су класификовани како по пратиоцу коме су припадали, тако и по њиховој политичкој фракцији („племенити“ наспрам „народни“).[12]

Успон

[уреди | уреди извор]
Слика војника који држе транспаренте док опседају град
Опсада Антиохије, 1098.

Пре 1100, Ђенова се појавила као независна град-држава, једна од бројних италијанских градова-држава током овог периода, номинално, цар Светог римског царства је био господар, а бискуп Ђенове је био председник града; међутим, стварну власт је имао одређени број „конзула“ које је бирала народна скупштина годишње. У то време муслимански јуришници су нападали обалске градове на Тиренском мору. Муслимани су извршили рацију у Пизи 1004. године, а 1015. су ескалирали своје нападе, извршивши препад на Луни, а Муџахид ал-Сиклаби, емир Таифе из Деније, напао је Сардинију са флотом од 125 бродова.[13] Године 1016, савезничке трупе Ђенове и Пизе браниле су Сардинију. Године 1066, избио је рат између Ђенове и Пизе – вероватно због контроле над Сардинијом.[14]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Smith, Preserved (1920). The Social Background of the Reformation. стр. 19. 
  2. ^ Ђеновска република
  3. ^ „Република Ђенова”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2022. г. Приступљено 11. 07. 2022. 
  4. ^ „England owes arrears over St George's Cross, claims Genoa mayor”. the Guardian. 2018-07-05. Приступљено 2021-09-16. 
  5. ^ „Una flotta di galee per la repubblica di Genova”. Galata Museo del Mare (на језику: италијански). 2017-02-07. Архивирано из оригинала 16. 09. 2021. г. Приступљено 2021-09-16. 
  6. ^ „Genova "la Superba": l'origine del soprannome”. GenovaToday (на језику: италијански). Приступљено 2020-07-22. 
  7. ^ Ruzzenenti, Eleonora (2018-05-23). „Genova, the Superba”. itinari. Приступљено 2021-05-11. 
  8. ^ Paul the Deacon. Historia Langobardorum. IV.45. 
  9. ^ Epstein, Steven A. (2002). Genoa and the Genoese, 958–1528. The University of North Carolina Press. стр. 14. 
  10. ^ Stanton, Charles D. (2015). Medieval Maritime Warfare. Pen and Sword Maritime. стр. 112. 
  11. ^ „RM Strumenti - La città medievale italiana - Testimonianze, 13”. www.rm.unina.it. Архивирано из оригинала 2022-04-16. г. Приступљено 2020-08-15. 
  12. ^ Mallone Di Novi, Cesare Cattaneo (1987). I "Politici" del Medioevo genovese: il Liber Civilitatis del 1528 (на језику: италијански). стр. 184—193. 
  13. ^ Kirk, Thomas Allison (2005). Genoa and the Sea: Policy and Power in an Early Modern Maritime Republic. Johns Hopkins University Press. стр. 8. ISBN 0-8018-8083-1. 
  14. ^ Kirk, Thomas Allison (2005). Genoa and the Sea: Policy and Power in an Early Modern Maritime Republic. Johns Hopkins University Press. стр. 188. ISBN 0-8018-8083-1. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Airaldi, Gabriella (2006). Blu come il mare - Guglielmo e la saga degli Embriaci. Genoa: Fratelli Frilli Editori. ISBN 88-7563-174-3. 
  • Chirikba, Viacheslav (2020). Abkhazia and Italian City-States (XIII—XV centuries). Essays on Relationships. ISBN 978-5-00165-119-2. . Foreword by V.S. Tomelleri. – Sankt Petersburg: Aleteya, – 212 p., ill.
  • Ossian De Negri, Teofilo (2003). Storia di Genova: Mediterraneo, Europa, Atlantico. Florence: Giunti Editore. ISBN 978-88-09-02932-3. 
  • Lopez, R.S. (1964). „Market Expansion. The Case of Genoa”. Journal of Economic History (24). 
  • Гавриленко О. А., Сівальньов О. М., Цибулькін В. В. Генуезька спадщина на теренах України; етнодержавознавчий вимір. — Харків: Точка, 2017.— 260 с. — ISBN 978-617-669-209-6
  • Khvalkov E. The colonies of Genoa in the Black Sea region: evolution and transformation. L., New York : Routledge, 2017[1]
  • Khvalkov E. "Evoluzione della struttura della migrazione dei liguri e dei corsi nelle colonie genovesi tra Trecento e Quattrocento", in Atti della Società Ligure di Storia Patria, Nuova Serie'. 2017. Vol. 57 / 131 . -pp. 67–79.
  • Khvalkov E. I piemontesi nelle colonie genovesi sul Mar Nero: popolazione del Piemonte a Caffa secondo i dati delle Massariae Caffae ad annum del 1423 e del 1461. In: Studi Piemontesi. 2017. No. 2. pp. 623–628.
  • Khvalkov E. Campania, Puglia e Basilicata nella colonizzazione genovese dell'Oltremare nei secoli XIV – XV: Caffa genovese secondo i dati dei libri contabili. In: Rassegna Storica Salernitana. 2016. Vol. 65. pp. 11–16.
  • Khvalkov E. Italia settentrionale e centrale nel progetto coloniale genovese sul Mar Nero: gente di Padania e Toscana a Caffa genovese nei secoli XIII – XV secondo i dati delle Massariae Caffae ad annum 1423 e 1461. In: Studi veneziani. Vol. LXXIII, 2016. - pp. 237–240.[2]
  • Khvalkov E. Il progetto coloniale genovese sul Mar Nero, la dinamica della migrazione Latina a Caffa e la gente catalanoaragonese, siciliana e sarda nel Medio Evo. In: Archivio Storico Sardo. 2015. Vol. 50. No. 1. pp. 265–279.[3][4]
  • Khvalkov E. Il Mezzogiorno italiano nella colonizzazione genovese del Mar Nero a Caffa genovese nei secoli XIII – XV (secondo i dati delle Massariae Caffae) (pdf). In: Archivio Storico Messinese. 2015. Vol. 96 . - pp. 7–11.[5]
  • Khvalkov E. Trading Diasporas in the Venetian and Genoese Trading Stations in Tana, 1430 – 1440. In: Union in Separation. Diasporic Groups and Identities in the Eastern Mediterranean (1100–1800). Heidelberg : Springer, 2015. pp. 311–327.
  • Khvalkov E. "Everyday Life and Material Culture in the Venetian and Genoese Trading Stations of Tana in the 1430s (Based on the Study of Notarial Documents)", in Medium Aevum Quotidianum. 2012. Vol. 64. pp. 84–93.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Република Ђенова на Викимедијиној остави.
  1. ^ Khvalkov, Evgeny (2017). The Colonies of Genoa in the Black Sea Region: Evolution and Transformation. Routledge Research in Medieval Studies. L, NY: Routledge Taylor & Francis Group. стр. 444. ISBN 9781138081604. LCCN 2017028228. 
  2. ^ Khvalkov, Evgeny (2019). „Italia settentrionale e centrale nel progetto coloniale genovese sul Mar Nero: gente di Padania e Toscana a Caffa genovese nei secoli XIII – XV secondo i dati delle Massariae Caffae ad annum 1423 e 1461. In: Studi veneziani. 2016. Vol. 73. P. 237-240. Khvalkov E.”. SPb HSE (на језику: италијански). Приступљено 2019-10-19. 
  3. ^ Khvalkov, Evgeny A. (2015). „Il progetto coloniale genovese sul Mar Nero, la dinamica della migrazione latina a Caffa e la gente catalanoaragonese, siciliana e sarda nel Medio Evo” (PDF). Archivio storico sardo (на језику: италијански). Deputazione di Storia Patria per la Sardegna. www.deputazionestoriapatriasardegna.it. 50 (1): 265—279. ISSN 2037-5514 — преко Deputazione di Storia Patria per la Sardegna. www.deputazionestoriapatriasardegna.it. 
  4. ^ „KVK-Volltitel”. kvk.bibliothek.kit.edu. Приступљено 2019-10-16. 
  5. ^ „Società Messinese di Storia Patria. Archivio Storico Messinese, Volume 96”. www.societamessinesedistoriapatria.it. 2015. Приступљено 2019-10-21. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Република_Ђенова&oldid=28456296”