Пређи на садржај

Турски Кипрани

С Википедије, слободне енциклопедије
Турски Кипрани
Региони са значајном популацијом
 Северни Кипар150 000[1]
 Турска300 000 до 650 000[2][3][4][5][6][7]
 Уједињено Краљевство130 000[8][9][10][11][12][13]
 Аустралија30 000[6][7][12][14][15]
 Канада6 000[16]
 Сједињене Америчке Државе6 000[16]
 Кипар1 128 (по попису 2011.)[17]
Језици
турски језик
Религија
сунизам

Кипарски Турци или Турци Кипрани (тур. Kıbrıs Türkleri, грч. Τουρκοκυπριοι) су етнички Турци пореклом са Кипра. Након османског освајања острва 1571. године, око 30.000 турских досељеника је добило земљу када су стигли на Кипар.[18] Поред тога, многи локални хришћани на острву прешли су на ислам током раних година османске владавине. Без обзира на то, прилив углавном муслиманских досељеника на Кипар наставио се повремено до краја османског периода.[19] Данас, док је Северни Кипар дом значајном делу становништва кипарских Турака, већина кипарских Турака живи у иностранству, формирајући дијаспору кипарских Турака. Ова дијаспора је настала након што је Османско царство пренело контролу над острвом на Британско царство, пошто су многи кипарски Турци емигрирали првенствено у Турску и Уједињено Краљевство из политичких и економских разлога.

Стандардни турски је званични језик Северног Кипра. Народни језик којим говоре кипарски Турци је кипарски турски, на који су утицали кипарски грчки и енглески.

Историја

[уреди | уреди извор]

Иако на Кипру није било насељеног муслиманског становништва пре отоманског освајања 1570—1571, неки Турци Османлије су заробљени и одведени као заробљеници на Кипар 1400. године током кипарских напада на азијске и египатске обале. Неки од ових заробљеника су прихватили или су били присиљени да пређу у хришћанство и крстили се; међутим, било је и неких турских робова који су остали некрштени. До 1425. године, неки од ових робова помогли су војсци Мамелука да добију приступ замку у Лимасолу.[20] Упркос пуштању неких заробљеника, након плаћања откупа, већина покрштених Турака је и даље остала на острву. Средњовековни кипарски историчар Леонтиос Махаирас подсећа да крштеним Турцима није било дозвољено да напусте Никозију када су се Мамелуци приближили граду после битке код Хирокитије 1426. године. Према професору Чарлсу Фрејзеру Бекингему, „сигурно је да је било неких Кипрана, барем номинално хришћана, који су били турског, арапског или египатског порекла”.[21]

Карта Кипра из раног шеснаестог века (око 1521—1525) османског картографа Пирија Рејса

До 1488. године, Османлије су направиле први покушај да освоје Кипар када је султан Бајазит послао флоту да освоји Фамагусту. Међутим, покушај је пропао због благовремене интервенције млетачке флоте. Краљица Кипра, Катарина Корнаро, била је принуђена да препусти своју круну Венецијанској Републици 1489. Исте године, османски бродови су виђени код обале Карпаса и Млечани су почели да јачају утврђења острва. До 1500. године, обални напади отоманских бродова довели су до тешког губитка венецијанске флоте, што је приморало Венецију да преговара о мировном споразуму са Османским царством 1503. Међутим, до маја 1539. Сулејман је одлучио да нападне Лимасол јер су Млечани скривали пирате који су непрекидно нападао османске бродове. Лимасол је остао под османском контролом све док није потписан мировни уговор 1540. Кипар је и даље био уточиште за гусаре који су прекидали безбедан пролаз османских трговачких бродова и муслиманских ходочасника који су пловили у Меку и Медину.[22] До 1569. пирати су заузели османског дефтердара (ризничара) Египта, а Селим је одлучио да заштити морски пут од Константинопоља до Александрије освајањем острва и чишћењем источног Медитерана од свих непријатеља 1570—71.[23]

Основа за појаву значајне и трајне турске заједнице на Кипру појавила се када су се османске трупе искрцале на острво средином маја 1570. и заузеле га у року од годину дана од млетачке владавине. Период после освајања успоставио је значајну муслиманску заједницу коју су чинили војници који су остали и насељеници који су доведени из Анадолије као део традиционалне османске популационе политике. Било је и нових преобраћеника који пришли исламу на острву током првих година османске владавине.[24] Поред документованог насељавања анадолских сељака и занатлија, као и доласка војника, издати су и декрети о протеривању анадолских племена, „непожељних” особа и припадника разних „проблематичних” муслиманских секти, углавном оних које су званично класификоване као јеретичке. Овај прилив углавном муслиманских досељеника на Кипар наставио се повремено до краја османског периода.[19]

Минијатурна слика која приказује искрцавање османских војника у замку Лимасол током отоманског освајања Кипра (1570—71)
Бујук хан 1572. Данас је постао успешан центар културе кипарских Турака.
Аквадукт Бекир-паше саградио је отомански гувернер Ебубекир-паша 1747. године. Сматра се да је најбољи водовод икада изграђен на Кипру.

Неки кипарски Турци су потомци криптохришћана, што је феномен који није био неуобичајен у Османском царству с обзиром на његов мултиверски карактер. На Кипру су многи Латини и Маронити, као и Грци, прешли на ислам у различитим периодима током отоманске владавине из више разлога, од колективног избегавања великог пореза до окончања несрећног брака жена. Њихово вештачко прихватање ислама и њихово тајно држање хришћанства довели су до тога да ова група криптохришћана буде позната на грчком као Линобамбаки јер су мењали веру да би заволели наклоност османских званичника током дана, али су практиковали католицизам ноћу. Године 1636. услови за хришћане постали су неподношљиви и неки хришћани су одлучили да постану муслимани. Маронити који су постали муслимани живели су углавном у округу Никозије и упркос чињеници да су се Маронити окренули муслиманима, никада нису одустали од своје хришћанске вере и веровања у нади да ће остати хришћани. Због тога су своју децу крстили по хришћанској вери, али су практиковали и обрезање. Својој деци су давали и два имена, муслиманско и хришћанско. Многа села и суседна подручја прихваћена као имања кипарских Турака, раније су били центри активности Линобамбаки. То су:

  • Aгиос Андроникос (Yeşilköy)
  • Агиос Јоанис (Ayyanni)
  • Агиос Созоменос (Arpalık)
  • Агиос Теодорос (Boğaziçi)
  • Арменохори (Esenköy)
  • Ајиос Јаковос (Altınova)
  • Ајиос Каритон (Ergenekon)
  • Дали (Dali)
  • Фродисија (Yağmuralan)
  • Галинопорни (Kaleburnu)
  • Като Адорес (Aşağı Kalkanlı)
  • Тилирија (Dillirga)
  • Корнокипос (Görneç)
  • Критоу Маротоу (Grit-Marut)
  • Лимнитис (Yeşilırmak)
  • Лороујна (Akincilar)
  • Мелоунта (Mallıdağ)
  • Платани (Çınarlı)
  • Потамиа (Bodamya)
  • Врециа (Vretça)

До друге четвртине деветнаестог века, на Кипру је живело око 30.000 муслимана, што је чинило око 35% укупног становништва. Чињеница да је турски био главни језик којим су говорили муслимани острва значајан је показатељ да су већина њих били или Анадолци који говоре турски или на неки други начин потичу из Турске. Током читаве османске владавине, демографски однос између хришћанских „Грка” и муслиманских „Турака” је стално варирао. Током 1745—1814, муслимански кипарски Турци чинили су већину на острву у поређењу са кипарским Грцима хришћанима, који су чинили до 75% укупног становништва острва. Међутим, до 1841. Турци су чинили 27% становништва острва.[25] Један од разлога за овај пад је тај што је турска заједница била приморана да годинама служи у османској војсци, обично далеко од куће, врло често губећи животе у бескрајним ратовима Османског царства. Други разлог за опадање становништва био је тренд емиграције око 15.000 кипарских Турака у Анадолију 1878. године, када су Турци Османлије предали управу над острвом Британији.[26]

Становница Кипра у традиционалној турској ношњи, 1878

До 1878. године, током Берлинског конгреса, под условима Англо-Османске Кипарске конвенције, Турци Османи су се сложили да Кипар додељују Британији али не и да је поседује као суверену територију. Према првом британском попису становништва на Кипру, 1881. године, 95% муслимана острва говорило је турски као матерњи језик. Од 1920-их, проценат муслимана који говоре грчки је пао са 5% 1881. године на нешто мање од 2% укупног муслиманског становништва. Током првих година двадесетог века османизам је постао све популарнији идентитет кипарске муслиманске нације, посебно након Младотурске револуције 1908. Све већи број Младотурака који су се окренули против султана Абдула Хамида тражили су уточиште у Кипар. Растућа класа незадовољних интелектуалаца у главним урбаним центрима острва постепено је почела да се загрева за идеје позитивизма, слободе и модернизације.[27] Подстакнут растућим позивима на „енозис”, унију са Грчком, који је произашао од кипарских Грка, првобитно неодлучни „турцизам” је такође почео да се појављује у одређеним новинским чланцима и да се чује у политичким дебатама локалне интелигенције Кипра. У складу са променама које су уведене у Османском царству после 1908. године, наставни планови и програми кипарских муслиманских школа, као што је „Идади”, такође су измењени да би укључили више секуларних учења са све израженијим турским националистичким призвуком. Многи од ових дипломаца су временом завршили као наставници у све већем броју градских и сеоских школа које су почеле да се шире широм острва до 1920-их.[28]

Године 1914. Османско царство се придружило Првом светском рату против савезничких снага и Британија је анектирала острво. Од муслиманских становника Кипра је званично затражено да бирају између усвајања или британског држављанства или задржавања статуса отоманског поданика; око 4.000—8.500 муслимана одлучило је да напусти острво и пресели се у Турску. Након пораза у Првом светском рату, Османско царство је било суочено са грчко-турским ратом (1919—1922) у којем је упад Грка у Анадолију имао за циљ да затражи оно што је Грчка веровала да је историјски њена територија. За Османске Турке са Кипра, који су се већ плашили циљева кипарских Грка жељних енозиса, извештаји о насиљу које су Грци починили над турским становништвом у Анадолији и грчка окупација Смирне, произвели су даље страхове за сопствену будућност. Грчке снаге су разбијене 1922. под вођством Мустафе Кемала Ататурка који је 1923. године прогласио нову Републику Турску и одрекао се иредентистичких претензија на бивше османске територије изван анадолске територије. Муслимани на Кипру су тако били искључени из пројекта изградње нације, иако су многи и даље послушали Ататурков позив да се придруже успостављању нове националне државе и одлучили су се за турско држављанство. Између 1881. и 1927. око 30.000 кипарских Турака емигрирало је у Турску.[29]

Мехмет Ремзи Окан са супругом и децом 1919. током Турског рата за независност. Породица је била власник новина Söz Gazetesi.

Године око 1920. су се показале као критичне у смислу строжих етно-религијских одељења; стога су кипарски муслимани који су остали на острву постепено прихватили идеологију турског национализма услед утицаја Кемалистичке револуције. У његовој основи су биле вредности секуларизма, модернизације и вестернизације; Реформе као што су увођење новог турског писма, усвајање западне одеће и секуларизација, добровољно су усвојили кипарски муслимани Турци, који су били припремљени за такве промене не само од стране Танзимата, већ и од неколико деценија британске владавине. Многи од оних Кипрана који су се до тада још увек изјашњавали првенствено као муслимани, сада су на Кипру себе доживљавали углавном као Турке.[30]

До 1950. године, референдум на Кипру где се одлучивало о унији са Грчком, на којем је 95,7% гласача кипарских Грка подржало предлог, предводила је наоружана организација 1955. године, коју је Георгиос Гривас назвала ЕОКА (Εθνική Οργάνωσις Κυπρίων Αγωνιστών), а која је имала за циљ да сруши британску власт и ујединио острво Кипар са Грчком. Кипарски Турци су увек одмах реаговали против циља уније; тако је 1950-их било много кипарских Турака који су били приморани да побегну из својих домова. Године 1958. кипарски Турци су основали сопствену оружану групу под називом Турска организација отпора и почетком 1958. почео је први талас оружаног сукоба између две заједнице; неколико стотина кипарских Турака напустило је своја села и четврти у мешовитим градовима и више се није вратило.[30]

Турска махала у Пафосу (1969)

До 16. августа 1960. острво Кипар је постало независна држава, са поделом власти између две заједнице у складу са Циришким споразумима из 1960. године, са Британијом, Грчком и Турском као овластима гарантима. Архиепископ Макариос III је изабран за председника од стране кипарских Грка, а др Фазил Кучук је изабран за потпредседника од стране кипарских Турака. Међутим, у децембру 1963. године, у догађајима познатим као „Крвави Божић”, када је Макариос III покушао да измени Устав, кипарски Грци су покренули војну кампању против кипарских Турака и почели да нападају села насељена Турцима; до почетка 1964. кипарски Турци су почели да се повлаче у наоружане енклаве где су их кипарски Грци блокирали, што је довело до тога да је око 25.000 кипарских Турака постало избеглице, или интерно „расељена лица”. То је довело до тога да су мировне снаге УН-а, биле стациониране на острву, као и до спољне миграције хиљада кипарских Турака у Уједињено Краљевство, Турску, Северну Америку и Аустралију. Са доласком на власт грчке војне хунте, деценију касније, 1974. године, група десничарских грчких националиста, ЕОКА , која је подржавала унију Кипра са Грчком, покренула је пуч. Ова акција је убрзала турску инвазију на Кипар, која је довела до заузимања данашње територије Северног Кипра следећег месеца, након што је дошло до прекида ватре. Турска инвазија је резултирала окупацијом око 37% острва на северу. Током инвазије на острво, почињен је низ насиља над заједницом кипарских Турака од стране паравојне организације кипарских Грка ЕОКА. Након турске инвазије и бечких споразума из 1975. године, 60.000 кипарских Турака који су живели на југу острва побегло је на север. Покрет 1974—1975 био је организован од стране Привремене турске управе која је настојала да сеоске заједнице сачува нетакнуте.[30]

Северне области острва Кипар под управом кипарских Турака

Кипарски Турци су 1983. године прогласили своју државу на северу, Турску Републику Северни Кипар, која остаје међународно непризната, осим од стране Турске. Године 2004. референдум за уједињење острва, „Ананов план”, прихватило је 65% кипарских Турака, али га је одбило 76% кипарских Грка.[31]

Култура и религија

[уреди | уреди извор]

Кипарски Турци говоре турски језик, сматрају се секуларним муслиманима и поносе се својим османским наслеђем. Међутим, кипарски Турци се разликују од „копнених”, посебно од религиозно конзервативних досељеника који су недавно дошли на Кипар, али је њихова снажна веза са Турском ипак неоспорна. Дакле, идентитет кипарских Турака заснива се на њиховим етничким турским коренима и везама са континенталном Турском, али и на њиховом кипарском карактеру са културним и језичким сличностима са кипарским Грцима. Њихова култура је у великој мери заснована на породичним везама повезаним са родитељима, браћом, сестрама и рођацима; нечије суседство се такође сматра важним јер се нагласак ставља на помоћ онима којима је потребна. Стога се већи део њихових живота врти око друштвених активности, а храна је централна карактеристика окупљања. Народни плесови, музика и уметност кипарских Турака такође су саставни делови њихове културе.[32]

Већина кипарских Турака (99%) су сунитски муслимани. Међутим, секуларизирајућа снага кемализма је такође извршила утицај на кипарске Турке. Верске праксе се сматрају питањем индивидуалног избора и многи не практикују активно своју религију. Алкохол се често конзумира у заједници и већина кипарских Туркиња не покрива главу. Мушкарци кипарских Турака се генерално обрезују у младости у складу са верским уверењима, иако се чини да је ова пракса више повезана са обичајима и традицијом него са снажном верском мотивацијом. Друштвени/религијски феномен криптохришћанства примећен је на Кипру, као и у другим деловима Османског царства. Криптохришћани Кипра били су познати као Линобамбаки (= од лана и памука). Страни путници их помињу као Турке који су потајно Грци, држећи грчки православни пост, пијући вино, једући свињетину и често узимају за супруге хришћанске жене.[33]

Језик

[уреди | уреди извор]

Турски језик је уведен на Кипар османским освајањем 1571. године и постао је политички доминантан, престижни језик администрације. У постосманском периоду, кипарски турски је био релативно изолован од стандардног турског и имао је јаке утицаје кипарског грчког дијалекта. Услови коегзистенције са кипарским Грцима довели су до извесне двојезичности у којој је знање грчког од стране кипарских Турака било важно у областима где су две заједнице живеле и радиле заједно. Према проф. Бекингаму (1957), на Кипру се верске и лингвистичке поделе не поклапају увек.[34] Постојала су „турска”, односно муслиманска села у којима је нормалан језик био грчки. Међу њима су били Лапитију, Платанисто, Ајос Симеон. Бекингам је рекао да овај феномен није адекватно истражен. Постојање муслимана који говоре грчки помиње се и у његовим каснијим радовима. Озан Гуле (2014), „историјски је добро документовано да су кипарски Турци показали велике разлике у учесталости комуникације на кипарском грчком […]: На једном крају спектра су кипарски Турци који су вероватно једнојезично говорили кипарски грчки или су само мало знања имали у турском језику …”.[35]

Језичка ситуација се радикално променила 1974. године, након поделе Кипра на грчки југ и турски север. Данас је кипарски турски дијалект изложен растућем стандардном турском језику кроз имиграцију из Турске, нове масовне медије и нове образовне институције. Без обзира на то, говорник турског упознат са кипарским турским варијантом турског и даље може лако да идентификује члана заједнице од оног који то није. Иако многи кипарски Турци такође владају стандардним турским језиком, они углавном бирају да користе сопствену разноликост у одређеним контекстима како би потврдили свој идентитет. Најчешће су ове разлике у изговору, али се протежу и на лексику и граматичке структуре. Постоје многе речи које користе кипарски Турци које потичу из посебних историјских околности острва, укључујући енглески и грчки језик, и стога немају преседан у стандардном турском језику. Постоје и речи које користе заједнице кипарских Турака и кипарских Грка које су аутентично кипарског порекла.[36]

Демографија

[уреди | уреди извор]

Попис становништва Кипра из 1960. наводи да становништво кипарских Турака чини 18% укупног становништва. Ова бројка је оспорена у дебати у британском парламенту 1978. године када је лорд Спенс изјавио да на Кипру има 400.000 кипарских Турака, што је најмање једна петина становништва.[37] Према попису становништва Северног Кипра из 2006. године, било је 145.443 кипарских Турака рођених на острву који су живели на Северном Кипру. Од становништва рођеног на Кипру, 120.007 има оба родитеља рођена на Кипру; 12.628 имало је једног од родитеља рођених на Кипру, а другог у другој земљи. Тако је 132.635 кипарских Турака имало најмање једног родитеља рођеног на Кипру.[38]

Попис из 2006:

Место рођења Турски Кипрани
популација 		Мушкарци Жене
Северни Кипар 112,534 56,332 56,202
Лефкоша 54,077 27,043 27,034
Газимагуса 32,264 16,151 16,113
Гирне 10,178 5,168 5,010
Гјузерљут 10,241 5,013 5,228
Искеле 4,617 2,356 2,261
Ненаведено место 1,157 601 556
Јужни Кипар 32,538 15,411 17,127
Никозија (округ) 3,544 1,646 1,898
Фамагуста (округ) 1,307 598 709
Ларнака (округ) 6,492 3,031 3,461
Лимасол (округ) 9,067 4,314 4,753
Пафос (округ) 11,955 5,750 6,205
Ненаведено место 173 72 101
Кипар — регион север или југ, није назначено 371 178 193
Укупно 145,443 71,921 73,522

Према попису становништва Северног Кипра из 2011. године, било је 160.207 кипарских Турака рођених на острву који су живели на Северном Кипру.[39]

Попис из 2011:

Place of birth Turkish Cypriot
population[40] 		Male Female
Северни Кипар 131,423 65,880 65,543
Лефкоша 66,833 33,306 33,527
Газимагуса 37,027 18,634 18,393
Гирне 12,719 6,477 6,242
Гјузерљут 10,457 5,158 5,299
Искеле 4,387 2,305 2,082
Јужни Кипар 28,784 13,615 15,169
Никозија (округ) 2,958 1,412 1,546
Фамагуста (округ) 237 104 133
Ларнака (округ) 5,872 2,760 3,112
Лимасол (округ) 8,579 4,031 4,548
Пафос (округ) 11,138 5,308 5,830
Укупно 160,207 79,495 80,712

Дијаспора

[уреди | уреди извор]

Постојала је значајна емиграција кипарских Турака са острва током деветнаестог и двадесетог века, углавном у Велику Британију, Аустралију и Турску. Емиграција са Кипра углавном је била из економских и политичких разлога. Према Министарству иностраних послова Северног Кипра, 2001. године у Турској је живело 500.000 кипарских Турака; 200.000 у Великој Британији; 40.000 у Аустралији; око 10.000 у Северној Америци; и 5.000 у другим земљама.[41] Новија процена Комитета за унутрашње послове из 2011. каже да сада у Уједињеном Краљевству живи 300.000 кипарских Турака иако сами кипарски Турци тврде да је заједница кипарских Британаца достигла 400.000. Штавише, недавне процене показују да у Аустралији живи између 60.000 и 120.000 кипарских Турака, 5.000 у Сједињеним Државама, 2.000 у Немачкој, 1.800 у Канади, 1.600 на Новом Зеланду и једна мања заједница у Јужној Африци.[42]

Породица кипарских Турака која је мигрирала у Турску у 1935. години

Прва масовна миграција кипарских Турака у Турску догодила се 1878. године када је Османско царство дало Кипар у закуп Великој Британији. Ток емиграције кипарских Турака у Турску наставио се и након Првог светског рата, а највећу брзину добио је средином 1920-их. Економски мотиви су играли важну улогу у наставку миграције у Турску јер су услови за сиромашне на Кипру током 1920-их били посебно тешки. Након тога, кипарски Турци су наставили да мигрирају у Турску током Другог светског рата 1940-их и током сукоба на Кипру 1960-их и 1970-их. У почетку је ентузијазам за емигрирање у Турску био праћен еуфоријом поводом новоосноване Републике Турске, а касније и обећањима помоћи Турцима који су емигрирали. Одлуком коју је турска влада донела крајем 1925. године, на пример, наводи се да су Кипарски Турци, према Лозанском уговору, имали право да емигрирају у Републику, па ће породицама које су тако емигрирале добити право на земљу, односно имовину. Тачан број оних који су емигрирали у Турску је ствар која остаје непозната. Штампа у Турској је средином 1927. известила да се од оних који су се определили за турско држављанство, 5.000—6.000 кипарских Турака већ населило у Турској. Међутим, многи кипарски Турци су већ емигрирали чак и пре него што су права која су им дата уговором из Лозане ступила на снагу.[43]

Метин Хепер и Билг Крис су сумирали миграције с краја деветнаестог и почетка двадесетог века на следећи начин: „Први талас имиграције са Кипра десио се 1878. године када су Османлије били обавезни да острво дају у закуп Великој Британији; тада се у Анадолију доселило 15.000 људи. Када је Лозански мир 1923. гарантовао острво Великој Британији, још 30.000 имиграната је дошло у Турску.”[26]

Аутор Сент Џон-Џонс је анализирао миграцију кипарских Турака током ране британске владавине: „[Да] се заједница кипарских Турака, попут кипарских Грка, повећала за 101% између 1881. и 1931. године, 1931. године би износила 91.300 — 27.000 више од овог броја. Да ли је могуће да је толико Турака — Кипрани су емигрирали у периоду од педесет година? Све заједно, управо поменута разматрања сугеришу да вероватно јесте. Са базе од 45.000 из 1881. године, емиграција од око 27.000 људи изгледа огромно, али након одузимања познатих 5.000 из 1920-их, биланс представља просечан годишњи одлив од око 500 — вероватно није довољно да се забрину лидери заједнице, изазову званичне коментаре, или да буде документовано на било који начин који данас опстаје”.[29]

Становништво кипарских Турака у Турској наставило је да расте променљивом брзином као резултат Другог светског рата (1939—1945). Према Али Суату Билгу, узимајући у обзир масовне миграције 1878, Први светски рат, рану турску републиканску еру 1920-их и Други светски рат, укупно око 100.000 кипарских Турака напустило је острво у Турску између 1878. и 1945. До 31. августа 1955. године, у изјави турског државног министра и вршиоца дужности министра иностраних послова, Фатина Рушту Зорлуа, на Лондонској конференцији о Кипру, процењено је да је укупна популација кипарских Турака (укључујући потомке) у Турској достигла 300.000: „Сходно томе, ни данас [1955], када се узме у обзир стање становништва на Кипру, није довољно рећи, на пример, да тамо живи 100.000 Турака. Треба рећи да тамо живи 100.000 и да 300.000 кипарских Турака живи у разним деловима Турске.”[44]

Кипарски Турци који су остали на Кипру током раног двадесетог века били су суочени са тешким економским условима Велике депресије под британском влашћу. Сходно томе, многе породице у најсиромашнијим селима, суочене са дуговима и глађу, удавали су своје ћерке за Арапе углавном у Британској Палестини и другим арапским земљама у нади да ће имати бољи живот. Младожења је обично давао цену за невесту породици девојака, обично око 10-20 фунти, што је било довољно за куповину неколико хектара земље у то време, као део брачних аранжмана. Такве исплате нису биле део кипарске традиције, а Кипрани обично описују девојке у овим принудним браковима као „продате”; Арапи се, међутим, често противе овој карактеризацији. Углавном између 11 и 18 година, већина девојака је изгубила контакт са својим породицама на Кипру, и док су неке имале успешне бракове и породице, друге су се затекле нешто више од кућних слушкиња, злостављане или су завршиле радећи у борделима. Бракове су понекад договарале проводаџије, који су будуће мужеве представљали као богате докторе и инжењере. Међутим, Нериман Кахит је у својој књизи Девојке за продају открила да су у стварности многи од ових мушкараца имали осредње послове или су већ били у браку са децом. Несвесне ове реалности, породице кипарских Турака наставиле су да шаљу своје ћерке у Палестину све до 1950-их. Нериман процењује да је у року од 30 година до 4.000 кипарских Туркиња послато у Палестину да се удају за Арапе.[45] Последњих година друга и трећа генерација Палестинаца кипарских Турака подноси молбу за кипарско држављанство; неколико стотина Палестинаца је већ успело да добије кипарске пасоше. Године 2012. Јелиз Шукри и Ставрос Папагеоргију су обезбедили финансијску подршку за снимање филма на тему „Заборављене невесте”. Документарац, под насловом Нестала Фетине, објављен је 2018. године и прати потрагу кипарске Туркиње рођене у Аустралији Пембе Ментеш за њеном давно изгубљеном пратетком, док истражује судбину ових кипарских Туркиња.[46]

Миграција кипарских Турака у Уједињено Краљевство почела је почетком 1920-их, када је Британско царство формално припојило Кипар 1914. године, а становници Кипра под британском управом постали су поданици Круне. Неки су стигли као студенти и туристи, док су други напустили острво због лошег економског и политичког живота током британске колоније Кипар. Емиграција у Уједињено Краљевство наставила је да расте када је Велика депресија 1929. донела економску депресију на Кипар, при чему су незапосленост и ниске плате биле значајан проблем. Током Другог светског рата, број турских кафића порастао је са 20 у 1939. на 200 у 1945, што је створило потражњу за више радника кипарских Турака. Током 1950-их, кипарски Турци су емигрирали из економских разлога и до 1958. године њихов број је процењен на 8.500.[47] Њихов број је наставио да се повећава сваке године како су се у већини кипарских медија појавиле гласине о имиграционим ограничењима.

Педесетих година 20. века такође је дошло до доласка многих кипарских Турака у Уједињено Краљевство из политичких разлога; многи су почели да беже због жеље грчког становништа за унију Кипра и Грчке. Када је 1963. избило етничко чишћење, и око 25.000 кипарских Турака постало је интерно расељено, што је чинило око петину њиховог становништва. Политички и економски немири на Кипру, после 1964. године, нагло су повећали број имиграната кипарских Турака у Уједињено Краљевство. Многи од ових раних миграната радили су у индустрији одеће у Лондону, где су и мушкарци и жене могли да раде заједно; многи су радили у текстилној индустрији јер је шивење била вештина коју је заједница већ стекла на Кипру. Кипарски Турци су били концентрисани углавном на североистоку Лондона и специјализовани су за сектор индустрије одеће, као што су капути и одећа по мери. Овај сектор је нудио могућности за рад где слабо познавање енглеског језика није представљало проблем и где је самозапошљавање било могуће.[48]

Након што су кипарски Турци прогласили своју државу, Турску Републику Северни Кипар, подела острва је довела до економског ембарга против кипарских Турака од стране Републике Кипар под контролом кипарских Грка. Ово је за последицу имало лишавање кипарских Турака страних инвестиција, помоћи и извозних тржишта; тако је довела до тога да економија кипарских Турака остане стагнирајућа и неразвијена. Због ових економских и политичких питања, процењује се да је око 130.000 кипарских Турака емигрирало са Северног Кипра од његовог оснивања у Уједињено Краљевство.[49]

Порекло

[уреди | уреди извор]

Према генетским студијама, постоје блиске везе између модерне анадолске и кипарске популације. Студија из 2016. године, која се фокусирала на патрилинеарно порекло, открила је да су међу узоркованим популацијама Блиског истока и Југоисточне Европе кипарски Турци имали најкраћу генетску удаљеност од оних са Кипра, Турске, Либана, Грчке и Сицилије.[50] Студија из 2017. открила је да патрилинеарно порекло и кипарских Турака и кипарских Грка потиче првенствено из једног локалног генофонда пре Османлија. Учесталост укупних хаплотипова који деле између кипарских Турака и кипарских Грка је 7-8%, при чему анализа показује да ниједан од њих није пронађен у Турској, што не подржава турско порекло за заједничке хаплотипове. Нису примећени заједнички хаплотипови између кипарских Грка и становништва копнених Турака, док је укупни хаплотип подељен између кипарских Турака и копнених Турака 3%. Кипарски Турци такође деле хаплотипове са северноафриканцима у мањој мери, а имају и источноевроазијске хаплогрупе (Х, Ц, Н, О, К) — које се приписују доласку Османлија — са учесталошћу од ~5,5%. Обе кипарске групе показују блиску генетску сродност са калабријским (јужна Италија) и либанским патрилинијама. У студији се наводи да се генетски афинитет између Калабријаца и Кипрана може објаснити као резултат заједничког старогрчког (ахајског) генетског доприноса, док се афинитет Либана може објаснити кроз неколико миграција које су се одвијале са приморског Леванта на Кипар из неолита, гвозденог доба (Феничани) и средњег века (Маронити и други досељеници Леванта током франачке ере). Преовлађујуће хаплогрупе и међу кипарским Турцима и Грцима су Ј2а-М410, Е-М78 и Г2-П287.[51]

Познати Турци са Кипра

[уреди | уреди извор]
  • Камран Азиз, прва композиторка и фармацеуткиња кипарских Турака.
    Камран Азиз, прва композиторка и фармацеуткиња кипарских Турака.
  • Мехмет Азиз, главни здравствени инспектор на Британском Кипру који је искоренио маларију на Кипру
    Мехмет Азиз, главни здравствени инспектор на Британском Кипру који је искоренио маларију на Кипру
  • Рауф Денкташ, први председник Северног Кипра (1983—2005).
    Рауф Денкташ, први председник Северног Кипра (1983—2005).
  • Исмат Гунеј, уметник и креатор заставе Северног Кипра
    Исмат Гунеј, уметник и креатор заставе Северног Кипра
  • Суат Гунсел, оснивач универзитета на Северном Кипру
    Суат Гунсел, оснивач универзитета на Северном Кипру
  • Фазил Кучук, први потпредседник Републике Кипар (1959—73)
    Фазил Кучук, први потпредседник Републике Кипар (1959—73)
  • Кајтазаде Мехмет Назим, песник
    Кајтазаде Мехмет Назим, песник
  • Мехмед Емин-паша, велики везир Османског царства (1854; 1859; and 1860–61)
    Мехмед Емин-паша, велики везир Османског царства (1854; 1859; and 1860–61)
  • Камил паша, велики везир Османског царства (1885—1891; 1895; 1908–09; and 1912–13)
    Камил паша, велики везир Османског царства (1885—1891; 1895; 1908–09; and 1912–13)
  • Зијнет Сали, певачица
    Зијнет Сали, певачица
  • Сибел Сибер, прва жена премијер Северног Кипра (2013)
    Сибел Сибер, прва жена премијер Северног Кипра (2013)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Hatay, Mete (2017). „Population and Politics in north Cyprus: An overview of the ethno-demography of north Cyprus in the light of the 2011 census”. PRIO Cyprus Centre. стр. 48. Приступљено 20. 4. 2018. „Узимајући процену тренутне популације грађана турског дела Кипра на око 215.000 и одузимајући отприлике 6.000 особа рођених у трећим земљама чије наслеђе није познато, можемо претпоставити да постоји око 150.000 особа турског порекла из Кипра, укључујући 12.000– 15.000 мешовитог порекла (један родитељ Кипранин/ка).” 
  2. ^ European Population Conference: Proceedings, Geneva, 2, Council of Europe, 1993, ISBN 9789287125514, „The number of Turkish Cypriots now living in Turkey is about 300 000 while the number of those who have settled in England is 100 000. There are also approximately 30 000 Turkish Cypriots living in Australia and about 6 000 in Canada and the U.S.A.” 
  3. ^ Kanlı, Yusuf (2017). „Migration is a killer of Turkish Cyprus”. Hurriyet Daily News. Приступљено 8. 4. 2018. „...Turkish Cypriot backgrounds living in Turkey. There are many figures. Some say it is around 300,000, some claim it is well over 650,000.” 
  4. ^ Kanlı, Yusuf (2018). „Bridging the population gap in Cyprus”. Hurriyet Daily News. Приступљено 8. 4. 2018. „It is often said that if the descendants of those who migrated from Cyprus to Turkey back in 1931 are included, the number of Turkish Cypriots living in the „motherland” might exceed 600,000.” 
  5. ^ Country Report: Cyprus, Malta, Economist Intelligence Unit, 1997, „...the original called for Turkey to grant dual citizenship to Turkish Cypriots – some 500,000 Turkish Cypriots living in Turkey would be considered citizens of the TRNC, and the approximately 200,000 persons living in the TRNC would be given Turkish citizenship” 
  6. ^ а б „Briefing Notes on the Cyprus Issue”. Ministry of Foreign Affairs and Defence, Turkish Republic of Northern Cyprus. мај 2001. Архивирано из оригинала 9. 7. 2010. г. Приступљено 5. 10. 2010. „there are currently about 500,000 Turkish Cypriots living in Turkey; 200,000 in Great Britain; 40,000 in Australia and some 10,000 in North America and 5,000 in other countries.” 
  7. ^ а б Kıbrıs, Star (2012). „Sözünüzü Tutun”. Приступљено 10. 9. 2012. „Tarihsel süreç içerisinde yaşanan bazı olaylar nedeniyle Kıbrıs’tan göç etmek zorunda kalan Türklerin, bugün dünyanın farklı bölgelerinde yaşam sürdüklerine dikkat çeken Kasapoğlu, „Kıbrıslı Türklerin 300 bin kadarı İngiltere’de, 500 bini Türkiye’de, 120 bini Avustralya’da, 5 bini ABD’de, bin 800’ü Kanada’da, çok az bir popülasyon Güney Afrika Cumhuriyeti’nde, bin 600’ü Yeni Zellanda’da, 2 bin kadarının da Almanya’da olduğu tahmin ediliyor” ifadelerini kullandı.” 
  8. ^ „Implications for the Justice and Home Affairs area of the accession of Turkey to the European Union” (PDF). The Stationery Office. 2011. стр. Ev 34. „There are approximately 150,000 Turkish nationals in the UK at present, of a total of about 500,000 people of Turkish origin in the UK, including Cypriot Turks (about 300,000) and Turks with Bulgarian or Romanian citizenship” 
  9. ^ „Network Radio BBC Week 39: Wednesday 28 September 2011: Turkish Delight?”. BBC. Приступљено 14. 9. 2011. „Turkish influence on the UK began with the arrival of coffee houses in the 17th century. There are now estimated to be 150,000 immigrants from mainland Turkey as well as 300,000 Turkish Cypriots, many leaving Cyprus during the Fifties and Sixties during the internal war.” 
  10. ^ Implications for the Justice and Home Affairs area of the accession of Turkey to the European Union, The Conversation, 2016, Приступљено 8. 4. 2016, „Today, the 300,000 Turkish Cypriots make up the largest part of Britain’s Turkish-speaking community.” 
  11. ^ Turkish people and British politics: Where are the other 499,997?, Operation Black Vote, 2012, Архивирано из оригинала 14. 03. 2021. г., Приступљено 8. 4. 2016, „At present, there are an estimated 300,000 Turkish Cypriots living in the UK which is even more compared to Turkish Cypriots in North Cyprus as estimates shows that there are between 150,000 – 200,000.” 
  12. ^ а б Akben, Gözde (11. 2. 2010). „OLMALI MI, OLMAMALI MI?”. Star Kibris. Приступљено 21. 1. 2011. 
  13. ^ Cemal, Akay (2. 6. 2011). „Dıştaki gençlerin askerlik sorunu çözülmedikçe…”. Kıbrıs Gazetesi. Архивирано из оригинала 21. 7. 2011. г. Приступљено 17. 6. 2011. 
  14. ^ Gazetesi, Kibris. „Avustralya'daki Kıbrıslı Türkler ve Temsilcilik...”. Архивирано из оригинала 21. 7. 2011. г. Приступљено 31. 5. 2011. 
  15. ^ BRT. „AVUSTURALYA'DA KIBRS TÜRKÜNÜN SESİ”. Приступљено 18. 7. 2011. 
  16. ^ а б Conférence Européenne Sur la Population : Actes (на језику: енглески). UN. 1994. ISBN 978-92-1-100682-7. 
  17. ^ „Is the Turkish Cypriot Population Shrinking? An Overview of the Ethno-demography in Cyprus in the Light of Preliminary Results of the Turkish Cypriot 2006 Census – Peace Research Institute Oslo”. www.prio.org (на језику: енглески). 
  18. ^ Hüssein, Serkan (2007). Yesterday & today : Turkish Cypriots of Australia (1st изд.). Taylors Lakes, Vic.: S. Hussein. стр. 14. ISBN 978-0-646-47783-1. 
  19. ^ а б Çevikel, Nuri (2000). Kıbrıs Eyâleti : yönetim, kilise, ayân ve halk, 1750—1800 : bir değişim döneminin anatomisi. Gazimağusa, KKTC: Doğu Akdeniz Üniversitesi Basımevi. стр. 178. ISBN 975938650X. 
  20. ^ Hill, George (2010). A History of Cyprus. Volume 1 To the Conquest by Richard Lion Heart. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 473. ISBN 1-108-02063-1. 
  21. ^ Beckingham, C.F. (1957), „The Turks of Cyprus”, The Journal of the Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland, стр. 181
  22. ^ Ottoman Cyprus : a collection of studies on history and culture. Wiesbaden: Harrassowitz. 2009. стр. 52. ISBN 978-3-447-05899-5. 
  23. ^ Gazioğlu, Ahmet C. (1990). The Turks in Cyprus : a province of the Ottoman Empire (1571—1878). London: K. Rustem. стр. 16. ISBN 9963565131. 
  24. ^ Jennings, Ronald C. (1993). Christians and Muslims in Ottoman Cyprus and the Mediterranean world, 1571—1640. New York. стр. 137. ISBN 0-8147-4181-9. 
  25. ^ Spilling, Michael (2000). Cyprus. New York: Marshall Cavendish. стр. 25. ISBN 0-7614-0978-5. 
  26. ^ а б Heper, Metin (2009). Historical dictionary of Turkey (3rd изд.). Lanham, Md.: Scarecrow Press. стр. 92. ISBN 978-0-8108-6065-0. 
  27. ^ Britain in Cyprus : colonialism and post-colonialism, 1878—2006. Mannheim [Germany]: Bibliopolis. 2006. стр. 317. ISBN 3-933925-36-3. 
  28. ^ Nesim, Ali (1987), Batmayan Eğitim Güneşlerimiz, KKTC Milli Eğitim ve Kültür Bakanlığı, стр 27
  29. ^ а б St. John-Jones, L. W. (1983). The population of Cyprus : demographic trends and socio-economic influences. Hounslow, Middlesex: Publishers for the Institute of Commonwealth Studies by M. Temple Smith. стр. 56. ISBN 0-85117-232-6. 
  30. ^ а б в Population resettlement in international conflicts : a comparative study. Lanham, MD: Lexington Books. 2007. стр. 59. ISBN 978-0-7391-1607-4. 
  31. ^ Bryant, Rebecca (2012). Cyprus and the Politics of Memory : History, Community and Conflict. London: I.B. Tauris. стр. 121. ISBN 978-1-78076-107-7. 
  32. ^ Communicating ethnic and cultural identity. Lanham, MD: Rowman & Littlefield Publishers. 2004. стр. 286. ISBN 0-7425-1739-X. 
  33. ^ Άντρος Παυλίδης, „Η Κύπρος ανά τους αιώνες μέσα από τα κείμενα ξένων επισκεπτών της” (Antros Palvlides, "Кипар кроз векове у текстовима њених страних посетилаца), ed. Φιλόκυπρος (Philokypros), Кипар 1994, vol. 2, pp. 1098 (Вилијам Тарнер 1815), 1141 (Луис Салватор 1873), 1163 (Хепворт Диксон 1878)
  34. ^ Beckingham, C.F. (1957), „The Turks of Cyprus”, The Journal of the Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland, стр. 166
  35. ^ „Structural Convergence in Cyprus” (PDF). 
  36. ^ The European Union and the Cyprus conflict : modern conflict, postmodern union. Manchester: Manchester University Press. 2002. стр. 184. ISBN 0-7190-6079-6. 
  37. ^ „ADDRESS IN REPLY TO HER MAJESTY'S MOST GRACIOUS SPEECH (Hansard, 8 November 1978)”. api.parliament.uk. 
  38. ^ „TRNC GENERAL POPULATION AND HOUSING UNIT CENSUS” (PDF). 
  39. ^ „POPULATION AND POLITICS IN NORTH CYPRUS An overview of the ethno-demography of north Cyprus in the light of the 2011 census” (PDF). 
  40. ^ TRNC General Population and Housing Unit Census (PDF), TRNC Prime Ministry State Planning Organization, 2006, стр. 38, Архивирано из оригинала (PDF) 06. 11. 2013. г., Приступљено 11. 4. 2018 
  41. ^ „TRNC Public Information Office”. web.archive.org. 9. 7. 2010. Архивирано из оригинала 09. 07. 2010. г. Приступљено 25. 04. 2023. 
  42. ^ „Ana Sayfa”. BRTK (на језику: турски). 
  43. ^ Nevzat, Altay (2005). Nationalism amongst the Turks of Cyprus : the first wave. Oulu, Finland: Oulu University Press. стр. 281. ISBN 9514277503. 
  44. ^ „EconBiz and EconStor are offline | ZBW”. www.zbw.eu. 
  45. ^ „Küçük adanın talihsiz kızları”. Sabah (на језику: турски). 
  46. ^ „'Sold' to a stranger at 14: Finding Cyprus' forgotten brides”. SBS Language (на језику: енглески). 
  47. ^ Ansari, Humayun (2004). "The infidel within" : Muslims in Britain since 1800. London: Hurst and Co. стр. 154. ISBN 978-1-85065-685-2. 
  48. ^ Strüder, Inge R. (2003). Do concepts of ethnic economies explain existing minority enterprises? : the Turkish speaking economies in London. London: London School of Economics and Political Science Department of Geography & Environment. стр. 12. ISBN 0-7530-1727-X. 
  49. ^ Sant Cassia, Paul (2006). Bodies of evidence : burial, memory, and the recovery of missing persons in Cyprus. Oxford: Berghahn. стр. 238. ISBN 978-1-84545-228-5. 
  50. ^ https://doi.org/10.1080/03014460.2016.1207805
  51. ^ https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC5473566

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ansari, Humayun (2004), The Infidel Within: Muslims in Britain since 1800, C. Hurst & Co. Publishers, ISBN 978-1-85065-685-2 .
  • Bilge, Ali Suat (1961), Le Conflit de Chypre et les Chypriotes Turcs, Ajans Türk .
  • Boyle, Kevin; Sheen, Juliet (1997), Freedom of Religion and Belief: A World Report, Routledge, ISBN 0-415-15978-4 .
  • Bridgwood, Ann (1995), „Dancing the Jar: Girls' Dress and Turkish Cypriot Weddings”, Ур.: Eicher, Joanne Bubolz, Dress and Ethnicity: Change Across Space and TimeНеопходна слободна регистрација, Berg Publishers, ISBN 978-1-85973-003-4 .
  • Broome, Benjamin J. (2004), „Building a Shared Future across the Divide: Identity and Conflict in Cyprus”, Ур.: Fong, Mary; Chuang, Rueyling, Communicating Ethnic and Cultural Identity, Rowman & Littlefield, ISBN 0-7425-1739-X .
  • Bryant, Rebecca; Papadakis, Yiannis (2012), Cyprus and the Politics of Memory: History, Community and Conflict, I.B.Tauris, ISBN 978-1-78076-107-7 .
  • Beckingham, C.F. (1957), „The Turks of Cyprus”, The Journal of the Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland, 87 (2): 165—174, JSTOR 2844102, doi:10.2307/2844102 .
  • Cahit, Neriman (2014), Brides for Sale, TCAUW, ISBN 9789963737345 .
  • Canefe, Nergis (2002), „Markers of Turkish Cypriot History in the Diaspora: Power, visibility and identity”, Rethinking History, 6 (1): 57—76, OCLC 440918386, S2CID 143498169, doi:10.1080/13642520110112119 .
  • Carment, David; James, Patrick; Taydas, Zeynep (2006), Who Intervenes?: Ethnic Conflict and Interstate Crisis, Ohio State University Press, ISBN 0-8142-1013-9 .
  • Cassia, Paul Sant (2007), Bodies of Evidence: Burial, Memory, and the Recovery of Missing Persons in Cyprus, Berghahn Books, ISBN 978-1-84545-228-5 .
  • Çevikel, Serkan (2000), Kıbrıs Eyaleti, Yönetim, Kilise, Ayan ve Halk (1750—1800), Eastern Mediterranean University Press, ISBN 975938650X .
  • Clogg, Richard (1992), A Concise History of Greece, Cambridge University Press, ISBN 0-521-80872-3 .
  • Cockburn, Cynthia (2004), The line: Women, Partition and the Gender Order in Cyprus, Zed Books, ISBN 1-84277-421-2 .
  • Constandinides, Costas; Papadakis, Yiannis (2014), „Introduction: Scenarios of History, Themes, and Politics in Cypriot Cinemas”, Cypriot Cinemas: Memory, Conflict, and Identity in the Margins of Europe, Bloomsbury Publishing, ISBN 978-1-62356-460-5 .
  • Constantini, Vera (2009), „In Search of Lost Prosperity: Aspects and Phases of Cyprus’s Integration into the Ottoman Empire”, Ур.: Michael, Michalis.N.; Kappler, Matthias; Gavriel, Eftihios, Ottoman Cyprus: A Collection of Studies on History and Culture, Harrassowitz Verlag, ISBN 978-3-447-05899-5 .
  • Darke, Diana (2009), North Cyprus, Bradt Travel Guides, ISBN 978-1-84162-244-6 .
  • Davey, Eileen (1994), Northern Cyprus: A Traveller's Guide, I.B.Tauris, ISBN 1-85043-747-5 .
  • Demirtaş-Coşkun, Birgül (2010), „Reconsidering the Cyprus Issue: An Anatomy of Failure of European Catalyst (1995—2002)”, Ур.: Laçiner, Sedat; Özcan, Mehmet; Bal, İhsan, USAK Yearbook of International Politics and Law 2010, Vol. 3, USAK Books, ISBN 978-605-4030-26-2 .
  • Djavit An, Ahmet (2008), Origins of the Turkish Cypriots (PDF), Kibris Kültür Mücadelesi, Архивирано из оригинала (PDF) 26. 7. 2011. г. 
  • Gazioğlu, Ahmet C (1990), The Turks in Cyprus: A province of the Ottoman Empire (1571—1878), K.Rustem & Brother, ISBN 9963565131 .
  • Göktepe, Cihat (2003), British foreign policy towards Turkey, 1959—1965, Routledge, ISBN 0-7146-5396-9 .
  • Goetz, Rolf (2008), Cyprus: 42 selected walks in the valleys and mountains, Bergverlag Rother GmbH, ISBN 978-3-7633-4814-5 .
  • Güven-Lisaniler, Fatma (2003), Assessing the Status of Women: A Step Towards Equality, Turkish Cypriot University Women Association .
  • Güven-Lisaniler, Fatma; Rodriguez, Leopoldo (2002), „The social and economic impact of EU membership on northern Cyprus”, Ур.: Diez, Thomas, The European Union and the Cyprus Conflict: Modern Conflict, Postmodern Union, Manchester University Press, ISBN 0-7190-6079-6 .
  • Hatay, Mete (2007), Is the Turkish Cypriot population shrinking? (PDF), International Peace Research Institute, ISBN 978-82-7288-244-9, Архивирано из оригинала (PDF) 02. 07. 2015. г., Приступљено 25. 04. 2023 
  • Heper, Metin; Criss, Bilge (2009), Historical Dictionary of Turkey, Scarecrow Press, ISBN 978-0-8108-6065-0 .
  • Hill, George Francis (1948), A History of Cyprus. Vol.2: The Frankish Period, 1192—1432, Cambridge University Press, ISBN 1-108-02063-1 .
  • Hill, George Francis (1948b), A History of Cyprus. Vol.3: The Frankish Period, 1432—1571, Cambridge University Press, ISBN 1-108-02064-X .
  • Hill, George Francis (1952), A History of Cyprus. Vol.4: The Ottoman province, the British colony, 1571—1948, Cambridge University Press, ISBN 1-108-02065-8 .
  • Hüssein, Serkan (2007), Yesterday & Today: Turkish Cypriots of Australia, Serkan Hussein, ISBN 978-0-646-47783-1 .
  • Inalcik, Halil, A Note of the Population of Cyprus (PDF), Bilkent University, Архивирано из оригинала (PDF) 18. 7. 2011. г. .
  • Ioannides, Christos P. (1991), In Turkeys Image: The Transformation of Occupied Cyprus into a Turkish Province, Aristide D. Caratzas, ISBN 0-89241-509-6 .
  • Jennings, Ronald (1993), Christians and Muslims in Ottoman Cyprus and the Mediterranean World, 1571—1640, New York University Press, ISBN 0-8147-4181-9 .
  • Johanson, Lars (2011), „Multilingual states and empires in the history of Europe: the Ottoman Empire”, Ур.: Kortmann, Bernd; Van Der Auwera, Johan, The Languages and Linguistics of Europe: A Comprehensive Guide, Volume 2, Walter de Gruyter, ISBN 978-3-11-022025-4 
  • Kızılyürek, Niyazi (2006), „The Turkish Cypriots from an Ottoman-Muslim Community to a National Community”, Ур.: Faustmann, Hubert; Peristianis, Nicos, Britain in Cyprus: Colonialism and Post-Colonialism, 1878—2006, Bibliopolis, ISBN 3-933925-36-3 .
  • Kliot, Nurit (2007), „Resettlement of Refugees in Finland and Cyprus: A Comparative Analysis and Possible Lessons for Israel”, Ур.: Kacowicz, Arie Marcelo; Lutomski, Pawel, Population resettlement in international conflicts: a comparative study, Lexington Books, ISBN 978-0-7391-1607-4 .
  • Machairas, Leontios (1932), Recital Concerning the Sweet Land of Cyprus, Entitled 'Chronicle', Volume 2, Clarendon Press .
  • Mert, Kadir; Ali-Aybar, Mehmet; Rize, Ekrem (1994), „Kıbrıslı Türk Kimliği”, K.K.T.C. Milli Eğitim Ve Kültür Bakanlığı Yayınları, 97 (17) .
  • Mikropoulos, Tassos A. (2008), Elevating and Safeguarding Culture Using Tools of the Information Society: Dusty traces of the Muslim culture, Earthlab, ISBN 978-960-233-187-3 .
  • Nesim, Ali (1987), Batmayan Eğitim Güneşlerimiz, KKTC Milli Eğitim ve Kültür Bakanlığı .
  • Nevzat, Altay (2005), Nationalism Amongst the Turks of Cyprus: The First Wave (PDF), Oulu University Press, ISBN 9514277503 .
  • Nevzat, Altay; Hatay, Mete (2009), „Politics, Society and the Decline of Islam in Cyprus: From the Ottoman Era to the Twenty-First Century”, Middle Eastern Studies, 45 (6): 911—933, S2CID 144063498, doi:10.1080/00263200903268686 .
  • Orhonlu, Cengiz (2010), „The Ottoman Turks Settle in Cyprus”, Ур.: Inalcık, Halil, The First International Congress of Cypriot Studies: Presentations of the Turkish Delegation, Institute for the Study of Turkish Culture .
  • Panayiotopoulos, Prodromos; Dreef, Marja (2002), „London: Economic Differentiation and Policy Making”, Ур.: Rath, Jan, Unravelling the rag trade: immigrant entrepreneurship in seven world cities, Berg Publishers, ISBN 978-1-85973-423-0 .
  • Panteli, Stavros (1990), The Making of Modern Cyprus: From Obscurity to Statehood, CInterworld Publications, ISBN 0-948853-09-3 .
  • Papadakis, Yiannis (2005), Echoes from the Dead Zone: Across the Cyprus divide, I.B.Tauris, ISBN 1-85043-428-X .
  • Percival, David Athelstane (1948), Cyprus: Census of Population and Agriculture 1946, Crown Agents for the Colonies .
  • Rowan-moorhouse, Libby (2007), In the Land of Aphrodite, Power Publishing, ISBN 978-9963-673-17-9 .
  • Rudolph, Joseph Russell (2008), Hot spot: North America and Europe, ABC-CLIO, ISBN 978-0-313-33621-8 .
  • Salih, Halil Ibrahim (1968), Cyprus: An Analysis of Cypriot Political Discord, Brooklyn: T. Gaus' Sons .
  • Savvides, Philippos K (2004), „Partition Revisited: The International Dimension and the Case of Cyprus”, Ур.: Danopoulos, Constantine Panos; Vajpeyi, Dhirendra K.; Bar-Or, Amir, Civil-military relations, nation building, and national identity: comparative perspectives, Greenwood Publishing Group, ISBN 0-275-97923-7 .
  • Shawn, Stanford J. (1976), History of the Ottoman Empire and modern Turkey, Volume 1Неопходна слободна регистрација, Cambridge University Press, ISBN 0-521-29163-1 .
  • Sonyel, Salahi R. (2000), „Turkish Migrants in Europe” (PDF), Perceptions, Center for Strategic Research, 5 (Sept–Nov 2000): 146—153, Архивирано из оригинала (PDF) 18. 7. 2011. г. 
  • Spilling, Michael (2000), Cyprus, Marshall Cavendish, ISBN 0-7614-0978-5 .
  • St. John-Jones, L.W. (1983), Population of Cyprus: Demographic Trends and Socio-economic Influences, Maurice Temple Smith Ltd, ISBN 0-85117-232-6 .
  • Strüder, Inge R. (2003), Do concepts of ethnic economies explain existing minority enterprises? The Turkish speaking economies in London (PDF), London School of Economics, ISBN 0-7530-1727-X, Архивирано из оригинала (PDF) 08. 03. 2016. г., Приступљено 25. 04. 2023 
  • Tocci, Nathalie (2004), EU accession dynamics and conflict resolution: catalysing peace or consolidating partition in Cyprus?, Ashgate Publishing, ISBN 0-7546-4310-7 .
  • Tocci, Nathalie (2007), The EU and Conflict Resolution: Promoting Peace in the Backyard, Routledge, ISBN 978-0-415-41394-7 .
  • TRNC PRIME MINISTRY STATE PLANNING ORGANIZATION (2006), TRNC General Population and Housing Unit Census (PDF), TRNC Prime Ministry State Planning Organization 
  • Turkish Cypriot Human Rights Committee (1979), Human rights in Cyprus, University of Michigan .
  • Welin, Gustaf; Ekelund, Christer (2004), The UN in Cyprus: Swedish Peace-keeping Operations 1964—1993, Hurst & Company, ISBN 1-85065-741-6 .
  • Xypolia, Ilia (2011), „Cypriot Muslims among Ottomans, Turks and British”, Bogazici Journal, 25 (2): 109—120, doi:10.21773/boun.25.2.6 Слободан приступ 
  • Yilmaz, Ihsan (2005), Muslim Laws, Politics and Society in Modern Nation States: Dynamic Legal Pluralisms in England, Turkey and Pakistan, Ashgate Publishing, ISBN 0-7546-4389-1 .
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Турски_Кипрани&oldid=27896273”