Христологија

Христологија (грч. Χριστολογία) је теолошка дисциплина која се бави проучавањем Исуса Христа, односно Бога Сина. Појам је настао од грчких речи χριστός (помазаник) и λόγος (учење, наука). Једна је од три основне дисциплине у оквиру хришћанске тријадологије, која се бави проучавањем Свете Тројице, односно Оца (патерологија), Сина (христологија) и Светог духа (пнеуматологија).

Историја

Христологија се темељи на сведочењу Новог завета о Исусу Христу, односно Богу Сину. Прва христолошка тумачења појавила су се већ у доба раног хришћанства. Почевши од најранијих времена, међу хришћанским теолозима су се појављивала различита мишљења о појединим питањима која се односе на Исуса Христа, што је довело до настанка бројних христолошких расправа и спорова.

Исус Христос, Син и Логос Божији, друго је лице Свете тројице за којег Никејски симбол вере (чл. 2-7) тврди да је рођен пре векова од Оца („Светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, Јединосуштнога Оцу...“). Ово исповедање вере Првог васељенског сабора, одржаног 325. године у Никеји, које насупрот аријанској јереси, сведочи о једносушности Сина с Оцем, развијено је и појашњено на Трећем, Четвртом и Петом васељенском сабору на којима су оповргнута различита јеретичка учења настала после Никејског сабора а која су порицала било једну од две природе, божанску или човечанску, било стварност људске воље и дејства у ипостаси Сина. Четврти васељенски сабор (Халкидон, 451. године) усвојио је догму по којој је Исус Христос оваплоћени Син Божји (Јн. 1, 14), истини Бог и истинити човек, једносуштан Богу и невидљив по божанској, а једносуштан нама по људској природи, при чему су ове две природе савршено и тајанствено сједињене у божанској ипостаси Логоса Божјег: несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно. А Шести васељенски сабор (Цариград, 680-681. године) потврдио је да Син Божји има две природне воље и енергије - створену и нестворену - сједињене нераздељиво у јединственом субјекту Логоса.

Христолошки догмат темељи се на откривеним новозаветним истинама које потврђују уједно божанство и историјску егзистенцију „Човека Христа Исуса“ (1. Тим. 2,5). Та сведочења признају не само историјску стварност земаљске егзистенције и активности „Исуса Назарећанина“ (Дела ап. 2,22) него и идентичност Сина Божијег и Исуса из Назарета, јер „Он је Син Божији“ (Дела ап. 9,20).

Види још

• Монофизитизам
• Диофизитизам
• Монотелитизам
• Диотелитизам
• Моноенергизам
• Диоенергизам

Литература

• Батрелос, Димитриос (2008). Византијски Христос: Личност, природа и воља у христологији светог Максима Исповедника. Крагујевац: Каленић. 
• Јањић, Драгана (2012). Дохалкидонске цркве. Лепосавић: Институт за српску културу. 
• Јевтић, Атанасије (2011). „Христологија Севира Антиохијског није православна” (PDF). Теолошки погледи. 44 (2): 47—54. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 10. 2020. г. Приступљено 23. 03. 2018. 
• Лурје, Вадим (2010). Историја византијске филозофије: Формативни период. Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. 
• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. 
• Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић. 
• Николић, Сања (2013). За мир свега света и сједињење свих: Богословски дијалог Православне цркве са Древноисточним (нехалкидонским) црквама. Пожаревац: Епархија браничевска. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Перовић, Давид (2001). „Дијалог са антихалкидонцима: Христологија Светога Максима Исповедника у Писмима XII-XV” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 45 (1-2): 153—161. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2020. г. Приступљено 25. 03. 2018. 
• Поповић, Радомир В. (2015). „За и против Халкидона - Севир Антиохијски (+538)” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (2): 56—65. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 09. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018.