Пређи на садржај

Eudikotiledone

С Википедије, слободне енциклопедије

Eudikotiledone
Vremenski raspon: Donja kreda - sadašnjost
Primula hortensis, eudikotiledona biljka
Naučna klasifikacija e
Carstvo: Plantae
Kladus: Tracheophytes
Kladus: Angiospermae
Kladus: Eudicotidae
Kladus (APG IV)
Polen vrsta roda Arabis ima tri režnja.

Eudikotiledone ili eudikotide (lat. Eudicotidae) su monofiletska grana cvetnica koje su ranije označavane kao trikolpate ili nemagnolidne dikotiledone. Ovaj botanički termin su prvi uveli evolucijski botaničar James A. Doyle i paleobotaničar Carol L. HottonHotton, 1991, da bi naglasili kasniju evolucijsku divergenciju trikolpatnih dikotiledona od ranijih, manje specijaliziranih, dikotiledona.[1]

Bliski odnosi među cvetnica sa trikolplatnim polenom su prvobitno viđeni u morfološkim studijama zajedničkih izvedenih svojstava. Ove biljke imaju izrazitu zajedničku osobinu u polenovim zrnima sa tri pločice ili žleba, paralelnim sa polarnom osom. Kasniji molekulsko-biološki dokazi su potvrdili genetičku osnovu za evolucijske odnosa među cvetnicama sa trobridim polenom i dva kotiledona. Termin znači "prave dikodiledone", jer obuhvataju većinu biljaka koje su uključene u dvokotiledone i imaju fenotipska obilježja dikotiledona. Izraz "eudikotile(done)" je naknadno široko usvojen u botanici da se imenuje jedana od dva najveća grane semenjača (čine preko 70% od vrsta ove grupe), a monokotiledone su druga grana. Preostale cvetnica se ponekad nazivaju bazne cvjetnice ili paleodikotiledone, ali ovi termini nisu široko ili dosledno usvojeni, jer se ne odnose na monofiletsku grupu.[2][3]

Drugo ime za eudicotiledone je trikolpate, naziv koji se odnosi na rebrastu strukturu polena. Članovi grupe imaju trikolpatni polen, ili oblike koji su iz toga proizašli. Ovakav polen ima tri ili više pora, koje se nalaze u brazdi zvanoj kolpa. Nasuprot tome, većina drugih semenjača (koji je golosemenjače, jednokotiledone i paleodikotiledone) proizvodi monobrazdni polen, sa jednom porom u različito orijentisanom utoru, zvanom sulkus. Neki botaničari preferiraju ime "trikolpates" da bi se izbegla konfuzija sa dikotioledonama – nemonofiletskom grupom.[4]

U eukotiledone se svrstavaju brojne poznate biljke i mnoge koje su uobičajene u ishrani, drveće i ukrasne biljke. Neki uobičajeni i poznati predstavnici su iz porodice suncokreta (Asteraceae), kao što su obični maslačak, u nezaboravak, kupus i drugi članovi porodice Brassicaceae, jabuka, ljutići, javori i makadamija. Većina lisnatog drveća sa srednjih nadmorskih visina takođe pripada eudikotilama, sa izuzecima kao što su drvenaste magnolije i tulipani koje pripadaju magnolidima i Ginkgo biloba , koja nije angiosperma.

Naziv "eudikotiledone" (množina) se koristi u APG sistemu, 1998. godine, i APG II sistemu, 2003, za klasifikaciju angiospermi. Odnosi se na kladus, monofiletsku grupu, koja uključuje većinu (bivših) dikotiledona.

Potpodela

[уреди | уреди извор]

Eukotiledone se mogu podeliti u dve grupe:

  • bazne eudikotiledone i
  • jezgarne eudikotiledone.

Bazne su neformalni naziv za parapfletsku grupu. Jezgarne eudikotiledone su monofiletske grupa. Jedna studija iz 2010. Sugerira da se jezarne eudikotiledone mogu podeliti u dva ogranka: Gunnerales i "Pentapetalae", koja obuhvata sve preostale jezgarne eudikotile.

Pentapetalae se dele u tri kladusa:

Unutar jezgarni eudikotiledona, najveća je grupa "rosida" (sa prefiksom eu− = prave, istinske) i "asteride" (jezgarni prefiks eu−).

Podelu eudikotiledona prikazuje sledeći kladogram:[5]

Eudikotiledone
 

Bazne eudikotiledone (parafiletska grupa uključuje: Ranunculales, Sabiaceae, Proteales, Trochodendrales, Buxales)

 
 
Jezgarne eudikotiledone
 

Gunnerales

 
Pentapetalae
 

Dilleniaceae

 
 
Superroside
 

Saxifragales

 
 
 

Vitales

 
 

Roside

 
 
 
Superasteride
 

Santalales

 
 
 

Berberidopsidales

 
 
 

Caryophyllales

 
 

Asteride

 
 
 
 
 
 
 
 
 

U nastavku je detaljnija analiza koja u svakoj grani prikazuje neke zaboravljen porodice i rodove (neraspoređeni rodovi nisu pomenuti):

Napomena: "+ ...." = opcija, kao odvojak prethodne porodice.[6][7][8]

Vidi još

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Endress, Peter K. (2002). „Morphology and Angiosperm Systematics in the Molecular Era”. Botanical Review. Structural Botany in Systematics: A Symposium in Memory of William C. Dickison. New York: New York Botanical Garden Press. 68 (4): 545—570. ISSN 0006-8101. JSTOR 4354438. doi:10.1663/0006-8101(2002)068[0545:maasit]2.0.co;2. 
  2. ^ Campbell N. A.; et al. (2008). Biology. 8th Ed. Person International Edition, San Francisco. ISBN 978-0-321-53616-7. 
  3. ^ Sofradžija A.; Šoljan D.; Hadžiselimović R. (2004). Biologija 1. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 9958-10-686-8. 
  4. ^ (Judd & Olmstead 2004).
  5. ^ Based on:
    Stevens, P.F. (2001). „Trees”. Angiosperm Phylogeny Website. Архивирано из оригинала 21. 05. 2015. г. Приступљено 17. 11. 2014. 
    Stevens, P.F. (2001). „Eudicots”. Angiosperm Phylogeny Website. Приступљено 17. 11. 2014. 
  6. ^ Moore, Michael J.; Soltis, Pamela S.; Bell, Charles D.; Burleigh, J. Gordon & Soltis, Douglas E. (2010). „Phylogenetic analysis of 83 plastid genes further resolves the early diversification of eudicots”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 107 (10): 4623—4628. PMC 2842043 Слободан приступ. PMID 20176954. doi:10.1073/pnas.0907801107. 
  7. ^ Doyle, J. A. & Hotton, C. L. Diversification of early angiosperm pollen in a cladistic context. pp. 169–195 in Pollen and Spores. Patterns of Diversification (eds Blackmore, S. & Barnes, S. H.) (Clarendon, Oxford, 1991)
  8. ^ Walter S. Judd and Richard G. Olmstead (2004). „A survey of tricolpate (eudicot) phylogenetic relationships”. American Journal of Botany. 91 (10): 1627—1644. PMID 21652313. doi:10.3732/ajb.91.10.1627. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Eudikotiledone на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Eudikotiledone&oldid=27755956”