Пређи на садржај

Nacionalna biblioteka Kine

С Википедије, слободне енциклопедије
Nacionalna biblioteka Kine
National Library of China
Nacionalna biblioteka Kine
Osnivanje1909. (пре 115 година) (1909)
LokacijaPeking
Kina
Obim41 milion publikacija (December 2022)[1]
DirektorHan Yungđin[2]
Veb-sajtwww.nlc.gov.cn

Nacionalna biblioteka Kine (kineski: 中国国家图书馆) (neformalno Pekinška javna biblioteka[3]) centralna je biblioteka u Narodnoj Republici Kini koja se nalazi u glavnom gradu Pekingu. Sa svojom golemom kolekcijom od preko 41 miliona tomova (decembar 2020) najveća je biblioteka u celoj Aziji i jedna od 5 najvećih na svetu.[1][4][3][5] Biblioteku dnevno posećuje oko 13.000 čitalaca.[3] Biblioteka pohranjuje najveću svetsku kolekciju kineske literature i istorijskih dokumenata.[6] and covers an area of 280,000 square meters.[7] Gotovo polovina svih knjiga objavljenih pre Johana Gutenberga i njegove štamparske prese čuva se u ovoj biblioteci.[3] U svojoj zbirci biblioteka se nalazi preko 12 miliona časopisa i knjiga na stranim jezicima.[8]

Prethodnica Nacionalne biblioteke Kine bila je Imperijalna biblioteka u Pekingu koja je osnovana 9. septembra 1909. godine od strane vlasti za vreme dinastije Ćing. Formalno je otvorena 1912. godine nakon Sinhajske revolucije. Godine 1916. stekla je status depozitarne biblioteke. U julu 1928. naziv joj je promenjen u Nacionalna Peiping biblioteka, koji je naknadno promenjen u naziv Nacionalna biblioteka. Zbirke Nacionalne biblioteke nasledile su kraljevske kolekcije od dinastije južni Song i privatne kolekcije od dinastija Ming i Ćing. Najstarije kolekcije se mogu pratiti do kostiju proročišta u Jin ruševinama pre više od 3000 godina.[9]

Narodna biblioteka je velika istraživačka i javna biblioteka, sa predmetima na 123 jezika[10] i u mnogim formatima, štampanim i digitalnim: knjige, rukopisi, žurnali, novine, časopisi, zvučni i muzički snimci, video zapisi, scenariji, patenti, baze podataka, karte, pečati, otisci, crteži. Od decembra 2020. kolekcija sadrži više od 41 milion tomova i raste po stopi od milion tomova godišnje.[11] Ukupna količina digitalnih resursa prelazi 1000TB i raste po stopi od 100TB godišnje.[12]

Nakon nekoliko promena imena i administrativnih izmena, preimenovana je u Nacionalnu biblioteku Kine 1999. godine.[13] Nacionalna biblioteka se sada sastoji od Južnog kompleksa, Severnog kompleksa, Dečje sale, Dvorane drevnih knjiga[14] i sedamnaest istraživačkih biblioteka koje su poslate različitim odeljenjima centralne vlade i Akademiji vojnih nauka.[15][16]

Najranije istorijske reference o bibliotekama zapadnog tipa u kineskoj civilizaciji dolaze iz tekstova Lin Cesjua iz 1839. godine i Vej Juena iz 1843. godine, obe prevedene iz zapadnih izvora. U kasnom XIX veku u kontekstu nekoliko poraza od strane zapadnih sila carska dinastija je poslala više misija u inostranstvo kako bi izučavale zapadnu kulturu i institucije. Više članova tih misija beležilo je svoja iskustva sa posetama javnim bibliotekama beležeći i kako one privlače veliki broj čitalaca. Novinar Lijang Ćidžao je nakon propasti Reforme stotinu dana 1898. godine iz egzila pisao o Javnoj biblioteci u Bostonu i Biblioteci Univerziteta u Čikagu, hvaleći činjenicu da korisnici nisu krali knjige koje su posuđivali iz biblioteka. Član jedne druge misije koji je poslan u inostranstvo da proučava moderno političko uređenje primetio je efikasnost u posuđivanju knjiga u Kongresnoj biblioteci u Sjedinjenim Američkim Državama.

Godine 1906. godine guverer provincije Hunan u formalnom je eseju na klasičnom kineskom caru predstavio nameru osnivanja provincijske biblioteke u njenom glavnom gradu Čangši.

  1. ^ а б „馆藏实体资源”. National Library of China. 2018. Архивирано из оригинала 27. 02. 2017. г. Приступљено 15. 9. 2018. 
  2. ^ „About Us – Leadership”. National Library of China. Архивирано из оригинала 02. 07. 2014. г. Приступљено 16. 6. 2014. 
  3. ^ а б в г „Biblioteke sveta: Nacionalna biblioteka Kine, 3/9”. Radiotelevizija Srbije. Приступљено 4. 11. 2016. 
  4. ^ „The National Library of China, Overview of Library Collections”. Nacionalna biblioteka Kine. Архивирано из оригинала 09. 12. 2012. г. Приступљено 4. 11. 2016. 
  5. ^ „International Dictionary of Library Histories, urednik David H. Stam”. Routledge. Приступљено 4. 11. 2016. 
  6. ^ „The National Library of China (NLC) Advancing Towards the Twenty-first Century”. National Library of Australia. Архивирано из оригинала 5. 6. 2011. г. 
  7. ^ Yongjin, Han (октобар 2014). „Innovative services in the National Library of China”. IFLA Journal (на језику: енглески). 40 (3): 202—205. ISSN 0340-0352. S2CID 110832318. doi:10.1177/0340035214543888. 
  8. ^ „Libraries”. Gov.cn. Архивирано из оригинала 28. 01. 2017. г. Приступљено 4. 11. 2016. 
  9. ^ „中国国家图书馆•中国国家数字图书馆——关于国图”. www.nlc.cn. Архивирано из оригинала 10. 4. 2022. г. Приступљено 2022-04-10. 
  10. ^ „中国国家图书馆•中国国家数字图书馆——关于国图”. National Library of China. Архивирано из оригинала 10. 4. 2022. г. Приступљено 2022-04-10. 
  11. ^ „中国国家图书馆•中国国家数字图书馆——关于国图”. www.nlc.cn. Архивирано из оригинала 10. 4. 2022. г. Приступљено 2022-04-10. 
  12. ^ „中国国家图书馆•中国国家数字图书馆——关于国图”. www.nlc.cn. Архивирано из оригинала 10. 4. 2022. г. Приступљено 2022-04-10. 
  13. ^ Bexin, Sun. „The Development of Authority Database in National Library of China” (PDF). National Institute of Informatics. National Institute of Informatics. Архивирано (PDF) из оригинала 31. 8. 2021. г. Приступљено 5. 3. 2021. 
  14. ^ „中国国家图书馆•中国国家数字图书馆”. www.nlc.cn. Архивирано из оригинала 20. 2. 2020. г. Приступљено 2022-04-10. 
  15. ^ „隐身图书馆的"国家智库"——国家图书馆立法决策服务发展历程及成效”. 嘉兴市文化广电新闻出版局. 2013-10-09. Архивирано из оригинала 2017-04-05. г. Приступљено 2022-04-10. 
  16. ^ „国家图书馆军事科学院分馆正式成立”. www.mct.gov.cn. Приступљено 2022-04-10. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]