Roberto Baggio
| ||||||||||||||||||||||||||||||||
| Napomene | ||||||||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
* Nastupi i (golovi) u profesionalnim klubovima | ||||||||||||||||||||||||||||||||
Roberto Bađo (Kaldonjo, 18. februar 1967) je bivši italijanski fudbaler, među tehnički najnadarenijim i najpopularnijim igračima u svetu tokom 90-ih i ranih 2000-ih.
Za fudbalsku reprezentaciju Italije igrao je na tri Svetska prvenstva, i jedini je italijanski igrač koji je uspeo da postigne gol na tri Svetska prvenstva.
1993. je osvojio obe nagrade, Zlatnu loptu (Ballon d'Or) i nagradu Najbolji fudbaler godine. Pele je imenovao Bađa kao jednog od 125 najvećih živih fudbalera u njegovoj FIFA 100 listi iz 2004. godine.
Bađo je rođen u Kaldonju (Veneto). Kao mladić, uvek je imao interesa za fudbal i igrao je za lokalni omladinski klub tokom perioda od devet godina. Nakon što je postigao 6 golova u jednoj utakmici, Bađa je skaut Antonio Mora ubedio da se pridruži Vičenci.
Svoju profesionalnu karijeru Bađo je započeo u Vičenci u Seriji C1 tokom 1982. godine. Bađo 1985. prelazi u Fiorentinu, gde je stekao kultni status među navijačima koji su ga smatrali za jednog od najboljih igrača u istoriji kluba. Svoj debi u Seriji A je imao 21. septembra 1986. protiv Sampdorije. Prvi ligaški gol je postigao 10. maja 1987. protiv Napolija u meču najbolje zapamćenom po Napolijevom osvajanju prvog skudeta u istoriji kluba.
1990. prodat je Juventusu za €12 miliona ($19 miliona) uprkos negodovanja navijača Fiorentine, svetski rekord za transfer jednog igrača u to vreme. Sledeći transfer, desili su neredi na ulicama Firence, gde je bilo povređeno pedeset ljudi.[1] Bađo se obratio njegovim navijačima rekavši: "Bio sam primoran da prihvatim transfer".
1993. je osvojio svoj jedini trofej u Evropskim takmičenjima, pomogavši Juventusu da osvoji UEFA kup, u finalu je postigao jedan od tri Juventusova gola. Zahvaljujući njegovim performansama te godine dobio je obe nagrade, Zlatnu loptu (Ballon d'Or) i nagradu Najbolji fudbaler godine.
Prvi skudeto sa Juventusom Bađo je osvojio 1995. godine. Ovo je bila prva od mnogih ligaških titula koje će Juventus osvojiti 90-ih.
Nakon velikog pritiska predsednika Milana Silvija Berluskonija, i zbog umanjenja njegovih sposobnosti usled rastućeg talenta Alesandra Del Pjera, on je prodat Milanskom klubu. U to vreme, on je bio povezivan sa Mančester junajtedom i Blekbern roversom iz Premijer lige, ali nikakva ponuda nije stigla iz nijednog od ova dva kluba.
Bađo 1997. prelazi u Bolonju da bi ponovo oživeo njegovu karijeru, i nakon njegovog ličnog rekorda od 22 postignuta gola te sezone, bio je uključen u italijanskih startnih jedanaest za Svetsko prvenstvo 1998., na mesto mlađeg i omiljenijeg Alesandra Del Pjera. Cezare Maldini je bio kritikovan za stavljanje Del Pjera ispred Bađa, koji je jasno bio u boljoj formi, za četvrtfinalni meč protiv Francuske. Kada je Bađo ušao umesto Del Pjera Italija je igrala mnogo bolje. Cezare Maldini se kasnije izvinio Bađu što mu nije davao vremena za igru koliko zaslužuje.
Nakon Svetskog prvenstva 1998., Bađo je potpisao za Inter. Ovo se pokazalo kao nesrećan potez, jer ga je tadašnji trener Marčelo Lipi ubacivao u igru veoma malo. Ovo je uzrokovalo da Bađo izgubi mesto u nacionalnom timu. U njegovoj autobiografiji, Bađo je kasnije izjavio da se Lipi loše odnosio prema njemu nakon što je Bađo odbio da mu kaže koji su Interovi igrači izrazili negativno mišljenje o treneru. Njegov poslednji doprinos Interu su bila dva gola protiv Parme, u plej-ofu za poslednje mesto za Ligu šampiona.
Nakon dve godine sa Interom, da bi bio pozvan za Svetsko prvenstvo 2002., on prelazi u prethodno nemodernu Brešu. Na startu sezone 2001/02., postigao je osam golova u devet utakmica. Nažalost, tokom te sezone, je pocepao prednji križni ligament i meniskus u levom kolenu; uprkos ove ozbiljne povrede, vratio se tri utakmice pre kraja sezone, oporavivši se za samo 76 dana. U njegovoj prvoj utakmici nakon povratka, postigao je dva gola protiv svog bivšeg kluba Fiorentine, prvi od ta dva je postigao nakon samo dva minuta igre. Onda je bio strelac protiv još jednog tima za koji igrao, Bolonje. Međutim, Đovani Trapatoni nije poveo Bađa u Koreju i Japan, smatrajući da se nije u potpunosti opravio od povrede. Navijači i stručnjaci su kritikovali izostanak Bađa, i Italija je bez Bađove pomoći ispala pre nego što je stigla i do četvrtfinala, ne uspevši da ispuni očekivanja.
Bađo je nastavio da igra u Breši sve do odlaska u penziju 2004. Svoju poslednju utakmicu je odigrao 16. maja 2004. na San Siru protiv Milana. U 88. minutu, Brešin trener Đjani de Bjasi je zamenio Bađa tako da bi mogao dobiti aplauz koji zaslužuje. 80.000 prisutnih na San Siru dali su mu stajaće ovacije. Završio je karijeru sa 205 golova u Seriji A, što ga čini petim najboljim strelcem svih vremena iza Silvija Piole, Gunara Nordalh, Đuzepea Meace i Hose Altafinija. Njegov broj 10 je penzionisan od Breše. Svoj tristoti gol u karijeri je postigao 16. decembra 2002. u pobedi Breše kod kuće od 3-1 nad Pjačencom. On je prvi čovek u poslednjih 50 godina koji je uspeo da dostigne ovaj broj, iza jedino Piola (364) i Meaca (338).
Bađo je postigao 27 golova u 56 nastupa za nacionalni tim, četvrti najveći svih vremena. Jedini je italijanski igrač koji je postigao golove na tri Svetska prvenstva, sa ukupno 9 golova na Svetskim prvenstvima stavlja se zajedno sa Kristijanom Vijerijem i Paolom Rosijem kao jedan od najboljih Italijanskih strelaca na Svetskim prvenstvima. Sa svim njegovim talentom nikad nije bio nagrađen sa pobedom u nekom takmičenju u reprezentativnoj karijeri. On je promašio penal u finalu Svetskog prvenstva 1994., što je doprinelo da Italija na penale izgubi trofej od Brazila.
Bađijevo prvo Svetsko prvenstvo je bilo Svetsko prvenstvo 199o., iako je najčešće korišćen kao zamena na turniru, još uvek je bio u mogućnosti da pokaže svoj kvalitet, postigavši dva gola uključujući "najbolji gol turnira" protiv Čehoslovačke. Bađo je takođe dobro upamćen po svojoj klasi; iako je redovno zadužen za izvođenje penala za svoj tim, pomerio se u stranu kada je Italiji dosuđen jedan u meču za treće mesto, dozvolivši saigraču Salvatoreu Skilačiju da šutira i postigne gol i osvoji Zlatnu loptu.
Bađo je bio temelj italijanskog tima na Svetskom prvenstvu 1994., vodeći je do finala nakon lošeg starta. Postigao je pet golova, sve u nokaut fazi, i svaki meč je igrao id početka: dva u osmini finala protiv Nigerije (prvi postigao dva minuta pre kraja utakmice čime je obezbedio produžetke, a drugi u produžecima), jedan u četvrtfinalu protiv Španije (pobednički gol tri minuta pre kraja meča) i dva u pobedi nad Bugarskom u polufinalu. Bađo nije bio u potpunosti spreman za finale protiv Brazila, koje se završilo 0-0 nakon produžetaka; on je preuzeo poslednji penal za Italiju u penal završnici, ali njegov šut je otišao preko prečke i Brazilci su osvojili titulu. Dva druga Italijana, Franko Barezi i Daniele Masaro, su takođe pre njega omašili penale. Turnir je završio kao treći najbolji strelac.
U prvom meču Svetskog prvenstva 1998., Italija je igrala sa Čileom. Prvi gol je postigao Kristijan Vijeri na asistenciju Bađa. Čile je preuzelo vođstvo 2-1, i Bađo je kasnije napravio dobar pas ka Inzagiju ali golman Čilea Nelson Tapia je odlično reagovao i sačuvao prednost od 2-1. To je bilo tek treći put da tim povede protiv Italije na Svetskim prvenstvima tokom 90-ih. Krajem meča Bađov šut je zakačio ruku Čilenaskog odbrambenog igrača, što je rezultiralo penal koji je izveo Bađo i postigao gol, čime je utakmica završena sa 2-2. Sa ovim golom, on je postao jedini italijanski igrač koji je postigao gol na tri Svetska prvenstva.
Na ovom prvenstvu je postigao dva gola; takođe je postigao pobednički gol protiv Austrije čime je Italija zauzela prvo mesto u grupi.
U četvrtfinalnom meču protiv Francuske, Bađo je ušao u drugom poluvremenu kao zamena. Italija je imala samo pet šuteva na celom meču, jedan od tih promašio je metu za samo nekoliko centimetara, a šutirao je Bađo; rezultat je ostao 0-0 i meč su odlučivali jedanaesterci. Bađo je postigao njegov penal, ali je Italija ipak izgubila od Francuske, koja je posle i osvojila titulu.
- Serija C1: 1984/85.
- Serija CA: 1985/86.
- UEFA kup: finalista 1990.
- Serija A: 1994-95, drugo mesto 1991/92., 1993/94.
- Kup Italije: 1995., finalista 1992.
- UEFA kup: 1993, finalista 1995.
- Serija A: 1995/96.
- Superkup Italije: finalista 1996.
- Intertoto kup: 1998.
- Kup Italije: finalista 2000.
- Superkup Italije: finalista 2000.
- Svetsko prvenstvo: finalista 1994., treće mesto 1990.
- Najbolji igrač Evrope (ispod 23 godine): 1990.
- Najbolji strelac Kupa pobednika kupova: 1990/91.
- Zlatna lopta (Ballon d'Or): 1993.
- Najbolji fudbaler godine: 1993.
- Platinum fudbalska nagrada od TV Sorisi i Kanconi: 1992.
- Onze D'Or od francuskog magazina Onze Mondijal: 1993.
- Bravo nagradu sa Fiorentinom: 1990.
- Zlatni Guerin sa Vičencom: 1985.
- Zlatni Guerin sa Milanom: 1996.
- Zlatni Guerin sa Brešom: 2001.
- Azuri tim veka: 2000.
- FIFA drim tim svih vremena: 2002.
- "Najvoljeniji igrač" preko internet ankete: 2001.
- "Najvoljeniji igrač" preko internet ankete: 2002.
- FIFA 100: 2004.
- Vorld soker nagrada: 2004
- Nagrada Đuzepe Prisko: 2004.
- Šampionska promenada - Zlatna noga 2003.
- Guerin's Sportivo 150 Grandi del Secolo
- Placar's 100 Craques do Seculo
- Planète Foot's 50 Meilleurs Joueurs du Monde
- Najboljih XI svih vremena Italije od Football Italia
- Najboljih XI svih vremena Juventusa od Football Italia
- Najboljih XI svih vremena Breše od Football Italia
- 318 golova u svim takmičenjima
- 76 gola iz 91 penala (rekord svih vremena u Italiji)
- 32 gola u Evropskim takmičenjima
- 9 postignutih golova na Svetskim prvenstvima (Italija 1990, SAD 1994, Francuska 1998.)
Bađo je odigrao 16 utakmica na Svetskim prvenstvima za Italiju. Irska je jedini tim sa kojim je Bađo igrao više od jednog puta u tih 16 utakmica. On je najbolji italijanski strelac svih vremena na Svetskim prvenstvima, sa 9 golova iz 16 nastupa (uz Rosija i Vijerija). Ali Bađo je jedini Italijan koji je postigao gol na tri Svetska prvenstva. Bađo je postigao 86% penala u Seriji A i u reprezentaciji, postigavši 76 od 91 penala, više nego bilo koji drugi igrač u italijanskoj fudbalskoj istoriji.
Kada je Bađo bio u nacionalnom timu, na Svetskim prvenstvima Italija je uvek ispadala na penale: 1990. od Argentine, 1994. od Brazila i 1998. od Francuske. Ipak, u 16 utakmica koje je igrao Italija je u regularnom delu utakmice izgubila samo jednom, u prvoj utakmici na Svetskom prvenstvu 1994. od Irske.
Bađo, nekadašnji rimokatolik, praktikuje Ničiren budizam i član je budističke organizacije Soka Gakai.
- ↑ „Pro-Paul.net”. Arhivirano iz originala na datum 2016-02-03. Pristupljeno 2011-07-06.
- Zvaničan sajt Arhivirano 2011-05-11 na Wayback Machine-u
- Statistika karijere Roberta Bađa Arhivirano 2008-05-26 na Wayback Machine-u na soccerbase.com
1 Zenga • 2 Baresi • 3 Bergomi (c) • 4 De Agostini • 5 Ferrara • 6 Ferri • 7 Maldini • 8 Vierchowod • 9 Ancelotti • 10 Berti • 11 De Napoli • 12 Tacconi • 13 Giannini • 14 Marocchi • 15 Baggio • 16 Carnevale • 17 Donadoni • 18 Mancini • 19 Schillaci • 20 Serena • 21 Vialli • 22 Pagliuca • Izbornik: Vicini |  | |
1 Pagliuca • 2 Apolloni • 3 Benarrivo • 4 Costacurta • 5 Maldini • 6 Baresi (c) • 7 Minotti • 8 Mussi • 9 Tassotti • 10 R. Baggio • 11 Albertini • 12 Marchegiani • 13 D. Baggio • 14 Berti • 15 Conte • 16 Donadoni • 17 Evani • 18 Casiraghi • 19 Massaro • 20 Signori • 21 Zola • 22 Bucci • Izbornik: Sacchi | | |
1 Toldo • 2 Bergomi • 3 P. Maldini (c) • 4 Cannavaro • 5 Costacurta • 6 Nesta • 7 Pessotto • 8 Torricelli • 9 Albertini • 10 Del Piero • 11 D. Baggio • 12 Pagliuca • 13 Cois • 14 Di Biagio • 15 Di Livio • 16 Di Matteo • 17 Moriero • 18 R. Baggio • 19 Inzaghi • 20 Chiesa • 21 Vieri • 22 Buffon • Izbornik: C. Maldini | | |
| Zlatna lopta (1956–2009) |
|
|---|---|
| FIFA Zlatna lopta (2010–2015) | |
| Zlatna lopta (2016–danas) | |
|
