Земља Секеља

HR

CV

MS

BV

NT

BC

SB

BN

CJ

AB

BZ

SV

VN

•

Марошвашарудвархељ

•

Шепсисентђерђ

•

Чиксереда

•

•

•

•

•

•

•

•

•

АРАЊОШСЕК

ЧИКСЕК

ХАРОМСЕК

МАРОШСЕК

УДВАРХЕЉСЕК

Муреш

Олт

Δ

Мадараши-
Харгита

„Земља Секеља“ на мапи

Под термином „Земља Секеља” (ров: , мађ. Székelyföld, рум. Ținutul Secuiesc, нем. Szeklerland, лат. Terra Siculorum) подразумева се подручје на истоку Трансилваније у Румунији коју настањују Секељи, мађарска етничка група.^[1]^[2]

Географија

Историјска „Земља Секеља” се налази на истоку трансилванијског басена, у оквиру Карпатског лука и делимично у источним Карпатима у централном делу Румуније. То подручје обухвата велики део савремених румунских округа Харгита и Ковасна, средњи део округа Муреш, мањи део округа Алба и Клуж (села бившег секељског седишта Арањош близу општине Униреа), као и поједине општине округа Њамц (општина Бицазу Арделан, Бицаз-Чеј и Дамуц) и Бакау (град Ђимеш-Фагет).^[3]

Застава и грб Секеља

Културни и политички центар „Земље Секеља” је раније био Секељудвархељ (Одорхеју Секујеск) који се налази западно од харгитских планина. Остала важна места била су Марошвашархељ (Таргу Муреш), Чиксереда (Мијеркуреа Чук) и Шепсисентђурђу (Св. Ђорђе). Данас се Таргу Муреш сматра политичким, економским и културним центром Секеља у Трансилванији.

Становништво

У окрузима Харгита, Ковасна и Муреш 2002. године живело је укупно око 1,13 милиона становника; од којих је 670.000 било мађарског (око 59%, а већина њих су Секељи), а 407.000 румунског порекла (36%). У окрузима Харгита и Ковасна, проценат мађарског живља је био 84.6 и 73,8%, а у Мурешу је био 39,3%.^[4]^[5]

На истом том подручју је 1919. г. живело око 777.340 становника, од којих је 542.400 било мађарског (око 69%, а већина њих су били Секељи), а 183.000 румунског порекла (23%). У окрузима Харгита и Ковасна проценат мађарског живља је био 92,7% и 87,4%, а у округу Мориш 48,8%.^[6]^[7]^[8]

Писмо са којим су се Секељи чак до 18. века служили се звало Ровашко писмо ( ), и оно је од тада постепено изашло из употребе, али се и даље налази на споменицима и Секељ капијама.

Етничка мапа земље Секеља у Румунији, попис из 1992. године.
Етничка мапа земље Секеља у Румунији, попис из 2002. године.
Етничка мапа земље Секеља у Румунији, попис из 2011. године.

Историја

Развој градова у „Земљи Секеља” био је током историје под знатним утицајем централних власти било да су у питању угарске, отоманске, аустријске, аустроугарске или румунске.^[9] Секељи, које су живели у Трансилванији служили су ради одбране краљевства од Кумана и Византинаца и због тога нису плаћали порез, основали су 1190. г. град Сибињ.^[10]

Референце

^ Engel, Pál (2005). „The Székely”. Ур.: Andrew Ayton. The realm of St. Stephen: a history of medieval Hungary, 895-1526 (на језику: (језик: енглески)). Tamás Pálosfalvi. I.B.Tauris. стр. 115. ISBN 978-1-85043-977-6. Приступљено 15. 9. 2010. „It was also during the thirteenth century the Székely (Lat. Siculi) occupied the territory that they currently live in as the largest Hungarian-speaking ethnic group in Romania.”
^ Reid, Robert; Leif Pettersen (2007). „Székely Land”. Romania & Moldova (на језику: (језик: енглески)). Lonely Planet. стр. 163. ISBN 978-1-74104-478-2. Приступљено 16. 9. 2010. „Technically it's wrong to call this central patch of Transylvania on the eastern realms of the Carpathians ‘Hungarian Transylvania’, but going around much of Székely Land (Ţara Secuilor in Romanian, Székelyföld in Hungarian) it can feel that way.”
^ Mallows, Lucy (2008). „People”. Szekely%20Land (на језику: (језик: енглески)). Bradt Travel Guides. стр. 33. ISBN 978-1-84162-230-9. Приступљено 15. 9. 2010. „The Székely people (pronounced ‘say-kay’) or Szerkler in German, Secui in Romanian and Sicul in Latin, are a Hungarian-speaking ethnic group, who live mostly in Harghita, Cavasna and Mureş counties and there is a small settlement at Feldioara, 15km north of Braşov on route E60.”
^ Румунски национални институт за статистику, „Populaţia după etnie“ Архивирано на сајту Wayback Machine (16. август 2009) (Становништво по етничкој припадности)
^ Centru de resurse pentru diversitate etnoculturala - Попис становништва из 2002. године
^ Árpád E. Varga, ((језик: мађарски).) Hargita megye településeinek etnikai (anyanyelvi/nemzetiségi) adatai 1850-2002 Онлајн документ Архивирано на сајту Wayback Machine (14. новембар 2020)
^ Árpád E. Varga, ((језик: мађарски)) Kovászna megye településeinek etnikai (anyanyelvi/nemzetiségi) adatai 1850-2002 Онлајн документ Архивирано на сајту Wayback Machine (23. октобар 2020)
^ Árpád E. Varga, ((језик: мађарски)) Maros megye településeinek etnikai (anyanyelvi/nemzetiségi) adatai 1850-2002 Онлајн документ Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јул 2011)
^ Niedermaier, Paul; Gabriella Olasz (2009). „Zum Frage der städtischen Kommunalverwaltung und der Mehrfachen Gerichtsbarkeit im Szeklerland von Judit Pál”. Ур.: Harald Roth. Die Szekler in Siebenbürgen: von der privilegierten Sondergemeinschaft zur ethnischen Gruppe (на језику: (језик: немачки)). Böhlau Verlag Köln Weimar. стр. 195. ISBN 978-3-412-20240-8. Приступљено 18. 9. 2010. „Die Entwicklung der Städte im Szeklerland wurde im Laufe ihrer Geschichte von der Zentralgewalt wesentlich beeinglusst...”
^ Hösch, Edgar; Karl Nehring, Holm Sundhaussen, Konrad Clewing (2004). „Székler/Szeklérland/Tahrir Defteri”. Lexikon zur Geschichte Südosteuropas (на језику: (језик: немачки)). UTB. стр. 676. ISBN 978-3-8252-8270-7. Приступљено 18. 9. 2010. „Die -→Székler, die bereits seit dem 12. Jh. v. den ung. Königen in Siebenbūrgen angesiedelt wurden, um die östl. Grenzregionen gegen die Einfälle der Kumanen u. die Expansionbestrebungen der Byzantiner zu verteidigen, ließen sich zunächst auf dem Gebiet der 1190. gegr. Propstei Hermannstadt, dem sog. „Altland“, im Schäwis (ung. Sebes) Tal u. bei Urwegen (ung. Orbó) nieder.”

Литература

Engel, Pál (2005). „The Székely”. Ур.: Ayton, Andrew. The realm of St. Stephen: a history of medieval Hungary, 895-1526 (на језику: (језик: енглески)). Tamás Pálosfalvi. I.B.Tauris. стр. 115. ISBN 978-1-85043-977-6. Приступљено 15. 9. 2010.
Reid, Robert; Pettersen, Leif (2007). „Székely Land”. Romania & Moldova (на језику: (језик: енглески)). Lonely Planet. стр. 163. ISBN 978-1-74104-478-2. Приступљено 16. 9. 2010.
Mallows, Lucy (2008). „People”. Szekely%20Land (на језику: (језик: енглески)). Bradt Travel Guides. стр. 33. ISBN 978-1-84162-230-9. Приступљено 15. 9. 2010.
Niedermaier, Paul; Olasz, Gabriella (2009). „Zum Frage der städtischen Kommunalverwaltung und der Mehrfachen Gerichtsbarkeit im Szeklerland von Judit Pál”. Ур.: Roth, Harald. Die Szekler in Siebenbürgen: von der privilegierten Sondergemeinschaft zur ethnischen Gruppe (на језику: (језик: немачки)). Böhlau Verlag Köln Weimar. стр. 195. ISBN 978-3-412-20240-8. Приступљено 18. 9. 2010.
Hösch, Edgar; Karl Nehring, Holm Sundhaussen, Konrad Clewing (2004). „Székler/Szeklérland/Tahrir Defteri”. Lexikon zur Geschichte Südosteuropas (на језику: (језик: немачки)). UTB. стр. 676. ISBN 978-3-8252-8270-7. Приступљено 18. 9. 2010.

Спољашње везе

[1] Engel, Pál (2005). „The Székely”. Ур.: Andrew Ayton. The realm of St. Stephen: a history of medieval Hungary, 895-1526 (на језику: (језик: енглески)). Tamás Pálosfalvi. I.B.Tauris. стр. 115. ISBN 978-1-85043-977-6. Приступљено 15. 9. 2010. „It was also during the thirteenth century the Székely (Lat. Siculi) occupied the territory that they currently live in as the largest Hungarian-speaking ethnic group in Romania.”

[2] Reid, Robert; Leif Pettersen (2007). „Székely Land”. Romania & Moldova (на језику: (језик: енглески)). Lonely Planet. стр. 163. ISBN 978-1-74104-478-2. Приступљено 16. 9. 2010. „Technically it's wrong to call this central patch of Transylvania on the eastern realms of the Carpathians ‘Hungarian Transylvania’, but going around much of Székely Land (Ţara Secuilor in Romanian, Székelyföld in Hungarian) it can feel that way.”

[3] Mallows, Lucy (2008). „People”. Szekely%20Land (на језику: (језик: енглески)). Bradt Travel Guides. стр. 33. ISBN 978-1-84162-230-9. Приступљено 15. 9. 2010. „The Székely people (pronounced ‘say-kay’) or Szerkler in German, Secui in Romanian and Sicul in Latin, are a Hungarian-speaking ethnic group, who live mostly in Harghita, Cavasna and Mureş counties and there is a small settlement at Feldioara, 15km north of Braşov on route E60.”

[4] Румунски национални институт за статистику, „Populaţia după etnie“ Архивирано на сајту Wayback Machine (16. август 2009) (Становништво по етничкој припадности)

[5] Centru de resurse pentru diversitate etnoculturala - Попис становништва из 2002. године

[6] Árpád E. Varga, ((језик: мађарски).) Hargita megye településeinek etnikai (anyanyelvi/nemzetiségi) adatai 1850-2002 Онлајн документ Архивирано на сајту Wayback Machine (14. новембар 2020)

[7] Árpád E. Varga, ((језик: мађарски)) Kovászna megye településeinek etnikai (anyanyelvi/nemzetiségi) adatai 1850-2002 Онлајн документ Архивирано на сајту Wayback Machine (23. октобар 2020)

[8] Árpád E. Varga, ((језик: мађарски)) Maros megye településeinek etnikai (anyanyelvi/nemzetiségi) adatai 1850-2002 Онлајн документ Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јул 2011)

[9] Niedermaier, Paul; Gabriella Olasz (2009). „Zum Frage der städtischen Kommunalverwaltung und der Mehrfachen Gerichtsbarkeit im Szeklerland von Judit Pál”. Ур.: Harald Roth. Die Szekler in Siebenbürgen: von der privilegierten Sondergemeinschaft zur ethnischen Gruppe (на језику: (језик: немачки)). Böhlau Verlag Köln Weimar. стр. 195. ISBN 978-3-412-20240-8. Приступљено 18. 9. 2010. „Die Entwicklung der Städte im Szeklerland wurde im Laufe ihrer Geschichte von der Zentralgewalt wesentlich beeinglusst...”

[10] Hösch, Edgar; Karl Nehring, Holm Sundhaussen, Konrad Clewing (2004). „Székler/Szeklérland/Tahrir Defteri”. Lexikon zur Geschichte Südosteuropas (на језику: (језик: немачки)). UTB. стр. 676. ISBN 978-3-8252-8270-7. Приступљено 18. 9. 2010. „Die -→Székler, die bereits seit dem 12. Jh. v. den ung. Königen in Siebenbūrgen angesiedelt wurden, um die östl. Grenzregionen gegen die Einfälle der Kumanen u. die Expansionbestrebungen der Byzantiner zu verteidigen, ließen sich zunächst auf dem Gebiet der 1190. gegr. Propstei Hermannstadt, dem sog. „Altland“, im Schäwis (ung. Sebes) Tal u. bei Urwegen (ung. Orbó) nieder.”

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]