Пређи на садржај

Иван Радовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван Радовић
Портрет Ивана Радовића
Лични подаци
Датум рођења(1894-06-22)22. јун 1894.
Место рођењаВршац, Аустроугарска монархија
Датум смрти14. август 1973.(1973-08-14) (79 год.)
Место смртиБеоград, СФР Југославија
Потпис

Иван Радовић (Вршац, 22. јун 1894 — Београд, 14. август 1973) био је српски сликар, ликовни критичар, дописни члан САНУ.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Завршио је Учитељску школу у Сомбору. Сликарство је учио на Академији у Будимпешти од 1917. до 1919.[1]

Ради студија уметности 1921. године путовао је у Минхен, Праг и Венецију, а боравио је у Прагу и Паризу.[1]

У Београд се доселио 1927. године. Бави се педагошким радом у школи у Станишићу, Учитељској и Вишој девојачкој школи у Сомбору. Једно време је био професор Уметничке школе у Београду.

Први пут излагао 1922. године у Београду. Припадао је групама „Слободни“, „Облик“ и „Шесторица“. Био је члан УЛУС-а.

Успешно се бавио тенисом.[1] Био је првак Југославије 1929. године. Те године је играо у Дејвис купу против Грчке.

Био је дописни члан САНУ 1970. године.

Његов брат је био свештеник и фотограф Милорад Радовић (1892-1934).

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Сликарство

[уреди | уреди извор]
Човек води коње, Народни музеј Краљево

Сликарски опус Ивана Радовића је велики и по броју радова (слика, цртежа и акварела), али и по значају и месту у српској уметности двадесетог века. Критичари и историчари модерне уметности приметили су у његовом раду кретање од традиционализма до авангарде, од устаљених путева савремености његовог времена до излета у наивизам и колористички експресионизам који је био најкарактеристичнији за српску уметност тог периода. Није се устручавао ни да се упусти у експерименте са апстрактним изразом, посебно током прве половине треће деценије. У основном, његов сликарски пут се кретао од раног периода конструктивизма и посткубизма, преко неокласицизма и неопримитивизма средњег перида до романтизма и поетског реализма који је обележио крај овог самосвојног стваралаштва. И тематски се Радовићево сликарство кретало у широком распону од пејзажа, ентеријера и жанрсцена до портрета и актова. Због оваквог својеврсног спајања и преплитања стилских карактеристика и тематских садржаја, сликартсво Ивана Радовића постављено је у најзначајнијим историјским прегледима на једно од најистакнутијих места у српској сликарској уметности епохе модернизма.

Самосталне изложбе

[уреди | уреди извор]
Поглед с округлим крошњама, 1922

Постхумне изложбе

Библиографија (избор)

[уреди | уреди извор]

Награде

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „SOMBORSKI SLIKAR – TENISKI AS I UČESNIK DEJVIS KUPA (Ivan Radović) – Ravnoplov” (на језику: енглески). Приступљено 2021-07-24. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Документације Музеја савремене уметности, Београд
  • 1971 Ретроспективна изложба, монографија, Галерија САНУ, Београд
  • 1989 Иван Радовић, монографија, Академија уметности, Матица српска, Нови Сад

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Радовић&oldid=28622651”